„Svaki čovek sanja da je neko drugi kada legne u toplu postelju. Ja sam oduvek sanjala da budem dobra devojčica u očima svoga oca. Moje reči je video... u ovom trenutku..“

       „Slušajte me! Jer ovu priču ću ispričati jednom, ona se ne sme širiti, niti biti ponovo slušana, i svako ko je bude slušao ponovo - ogluveće, a svako ko je bude pričao zanemeće, zato slušajte me pažljivo.. Neću je ponavljati.. Ja sam samo glasnik, zvani Gamont, sluga najstarijeg sina, mrtvog kralja Sogota, Velikog lovca Kaia. Nosim sa sobom ovu priču koja valja biti ispričana, jer od kada je nosim ona me progoni kroz snove, konja mi je pretvorila u utvaru, a čizme stopila uz sedlo, belu zastavu sa crvenim ljiljanom obojila u crno, a moj dolazak u bilo koje selo najavljuju crni petlovi. Ako li moja ruka dotakne nekoga od vas obuzeće vam zlo dušu i ubićete svaku mačku koju vidite, jer one su putnici između dva sveta - sna i jave. Svaki izvor vode koji okusim postaće gorak kao pelen, sve dok ne nađem pesmu koja će nahraniti Kaiovu tugu! Zato slušajte.. među vama neko zna odgovor ove priče.
   Kai je bio veliki lovac, imao je srebrni luk kojim je sa Hiljadu stopa mogao pogoditi i kapljicu koja pada sa grane. Još od svoje četrnaeste godine je bio prepušten zakonima divljine, kada je i ulovio svoj prvi plen - divlju svinju. Do svoje dvadesete je ulovio mnogo divljači, a trofeje je doneo svom ocu Sogotu, koji je zadivljeno primio darove i prihvatio ga je kao sina. Redovno je išao u lov i donosio najlepše primerke različitih vrsta. Prošlo je mnogo godina i Kai se oženio erumejkom zvanom Džahira. Plod njihove ljubavi je bila ćerkica kojoj je Kai dao ime. I pored toliko sreće i ljubavi njega je grizla bezizmerna tuga, gorela srce i sušila usta preko noći dok su trajali košmari. Retki su bili trenuci kada bi spavao a sanjao je samo jedno - sina. Proganjalo ga je pitanje zašto njegovo prvo dete nije muško i zašto će prekinuti lozu kraljeva. Suprostavljao se volji bogova, ćerku je oblačio kao muško i učio je ratovanju... Čak je i oslovljavao sa „Ti“, kao da joj je ime zaboravio. Bogovi su uzvratili kletvom - njena plava kosa je pocrnela i osušila se, svaki cvet koji bi urala u njenim rukama bi uvenuo, a svaki mladić koji bi je video preko noći bi osedeo. Otac je više nije puštao iz dvora, našao je najbolje sluškinje koje bi je čuvale, a za uzvrat on bi čuo samo njene reči koje su se vrtele u njegovoj glavi kao tamna mantra: “Tata ja samo želim da budem dobra devojčica...“
   Jednog prelepog jutra, Kai je krenuo u lov. Pratilo ga je dvanaest vitezova sa svojim sokolovima i hrtovima. U jednom trenutku Kai se izdvojio i otišao duboko u šumu. Sišao je sa svog konja. Čuo je tiho pucketanje, zadržao dah i pogledao u daljinu. Zraci blistavog sunca kroz grane su mu zaklanjali vidokrug. Stavio je ruku preko čela i ugledao prelepog jelena koji je imao tri roga. Polako i jedva čujno je zategao strunu svog luka. Jelen je u daljini stajao kao da ne primećuje svog predatora. Kai je nišanio, dok su sitne kapi znoja curile sa njegovog čela. Pustio je strunu.. Promašio je... Strela se zabola u drvo, a jelen pobegao. Kai se popeo na svog konja i zagalopirao kako bi stigao jelena, ali jelen kao da je nestao. Svi vitezovi zajedno sa Kaiom su se vratili pognutih glava bez ulova, i sa puno stida. Kada je stigao u svoje dvore, Kaia je dočekala Džahira. Sa osmehom na licu mu je saopštila da je vidar rekao da je trudna i prorekao da će roditi sina. Kai je oduševljeno zagrlio i sa pobedničkim osmehom zaboravio na neuspeh u lovu. No sreća nije dugo trajala, kao što nam se želje ugase pod sjajem zveda kada se probudimo i shvatimo da su snovi ti koji nas vode - a kada nemamo snova osećamo se izgubljeno, već iste noći Kai je bio obuzet trorogim jelenom. Počeo je da sumlja u sebe i svoje veštine, obuzela ga je misao prvog promašaja koja se pretvorila u derpesiju, depresija u patnju, patnja u slabost. Njegov promašaj se kao crna mantija obavio oko njega i pratio ga je kao noćna mora i svaki put kada bi se probudio i obuzet tamnim mislima šetao svojim hodnicima, u daljini iz odaja svoje kćeri bi čuo glas: “Tata ja samo želim da budem dobra devojčica...“
   Svake nedelje bi išao u lov i vraćao se praznih šaka. Kako vreme prolazi neprimetno, kao zrnca peska koja stalno klize kroz staklo peščanika, tako je prošlo i devet meseci od onoga dana kada je Kai po prvi put video jelena. Džahira se porodila i rodila sina. Kai je odmah posle porodaja ušao da uzme naslednika u svoje ruke. Osmeh sa lica se pretvorio u figuru ranjene zveri kada je u svojim rukama video sićušno plavo detence koje nije davalo znake života. Kai je zadržao svoje suze, a u svom besu proterao svoju ženu. Sedeo je sada sam u svom tronu i u očaju sanjao o trenutku kada će kao osvetu bogovima ubiti njhovu predivnu kreaciju - trorogog jelena. Te noći usnio je čudesan san. Usnio je divlju svinju, i usnio se sebe samog, kao da je san posmatrao tudim očima, kao da je bio nema utvara u svom snu koja ne može promeniti njegov tok. Sanjao je scenu svog prvog lova. U jednom trenutku sna video je kroz oči divlje svinje i napao samog sebe... i pobedio! Divlja svinja se polako približavala telu mladog Kaia, a kada je ostvaren prvi kontakt izmedu ova dva bića Kai se u tada probudio. Zadenuo je svoj tobolac oko levog ramena, uzeo svoj srebrni luk u svoju desnu ruku i istrčao pravo u tamu guste šume. Nije video ništa drugo osim puta do onog mesta gde je prvi put ugledao jelene. Stigao je. Ugledao je jelena u istom položaju koji se sada sjajio na mesečini. Nije razmišljao, ni centrirao. U istom trenu je ispalio tri strele. Čuo se krik ranjene životinje. Kai još uvek pamti taj pogled, taj udarac čekića sudbine po svojoj glavi, taj sudbonosni pogled jelena, te crne oči, oči svoje ćerke. Sitne kapi najčistije vode su mu se skupljaje u beonjači. Pustio je suzu. Odsekao je glavu i trofej odneo pravo u svoje dvore. Na kapijama ga je sačekala ćerka i polako izustila: “...u ovom trenutku... Tata... Ti si me ubio“. Pala je mrtva na zemlju. Čuo se još jedan zvuk... kotrljanja presečene glave koja je tupkala po zemlji. Kada je došla do kraja svoje putanje glava Kaiove ćerke je nestala. Na mestu gde je pala izrastao je korov. Sahranio je u porodicnoj kapeli. I sada Kai najbolji lovac u celoj zemlji, sin kralja Sogota, sedi na svom tronu, proklet, i gleda pravo u svoj trofej trorogog jelena i pita se u svom bolu “kako se zvala moja ćerka?“. Svi na dvoru su zaboravili njeno ime. Mnogi su pokušavali da mu odgovore nabrajajuci razlicita imena, ali niko nije znao njeno pravo ime. I ako li postoji neko medu vama neka istupi i kaže mi njeno ime.“
   Masa koja je slušala Gamonta je zanemela i nastade tišina. Posle par sekundi čuli su se udarci stopala o prašnjavo tlo. Iz mase je istupila mlada devojka prekrivena ogrtačem i sa štapom u ruci. Njene oči se pogledale pravo u glasnika i ona odgovori: “Ime koje tvoj gospodar traži je veoma prosto... Njeno ime je IRONIJA.“

   Po bulevaru su se čuli ritmični koraci starih cipela koje je nosio na sebi. Lice koje je piljilo u prazninu je prekrivao crni šešir. Blago je zavukao ruku u levi džep svog sakoa i izvadio meko pakovanje laki strajka, izvukao jednu od 3 preostale izgužvane cigare, paklu vratio u džep dok je desnom rukom posegao za upaljačem koji se nalazio u desnom džepu. Blago je zastao i pokušavao da zapali cigaru dok su ljudi prolazili kao sene pored njega. Upaljač nije radio. Na samu pomisao da pita nekoga za „vatru“ više mu se i nije pušila cigara... blago je vrati u džep.
Zamišljen u svom svetu nastavio je svoju putanju. U njegovoj glavi nije bilo ljudi, ni bulevara, ni škripa tramvajskih šina, u njegovoj glavi se nalazila savršena tišina, a u srcu misao da će opet videti svoju domovinu i nova mesta gde do sada nije kročila ljudska noga koja bi korumpirala lepotu toga mesta. Setio se kao kroz polusan, kako mu je jedan prijatelj odavno pričao kako je sanjao da se jednog jutra probudio, ostavio sve svoje obaveze i polako krenuo na put. Sam izlazak iz grada ga je ispunio euforijom, polako je krenuo kroz pšenično polje, koje se zlatasto sjajilo na tek izlazećem suncu. U daljini je video planinu... Polako je krenuo kroz šumu, dok su njegov dah pratili četinari koji su gordo prekrivali sunce zadnjih stotinak godina.. ovaj predeo je njemu bio poznat, a onda je prešao i reku, i nastavio svoj put dalje.. sasvim sam.. ušao u je u nepoznato.. blaga euforija i tračak straha, onog ljudskog od nepoznatog ga je ispunio... bio je to najlepši osećaj na svetu... ne samo da mu je telo odlutalo već i same misli... stigao je do jednog velikog kamena, a onda seo i divio se prizoru lepote... Hladi proletnji vetar ga je isceljivao.. sav znojav od puta polako je skinuo svoju maslinastu košulju, seo i uživao... Ubrzo se percepcija prilike koja je hodala bulevarom usresredi na tramvajsku stanicu. Stigao je. Više nije bilo vremena za maštanje i odvojenost od ljudi. Blaga graja je remetila njegov mir. Na stanici se nalazila grupa navijača, stariji gospodin i jedna devojka sa crvenim šalom. Izvadio je iz svog džepa cigaru i ponovo pokušao da je zapali. Ovog puta je to i uspeo. Duboko je uvukao dim u svoja pluća i lagano ga ispustio na nos. Posle trenutka ispunjenosti dimom ugledao je tramvaj, brzo povukao još par puta i cigaretu bacio.
   Ušao je u tramvaj. Jedva je čekao da stigne do sledeće destinacije puta, ali ta misao je produžavala vreme .. u beskraj... Zarobljen setio se scena čekanja, i scene kako nema ničemu da se vrati... Čekanje ume da bude i lepo - pomislio je... “ubiću ovu dosadu, brojaću sve prolaznike“... polako je počeo da broji... 97 ljudi na 5 stanica od njegovog cilja... 147 na sledećoj stanici.. 232.. ne nikako mu se nije izlazilo iako je stigao do željene lokacije... prepustio se cikličnosti i mantri tramvaja... posle dva kruga je izbrojao 726 ljudi... nastavio je da se vozi.. posle 2 sata 12 minuta vožnje izbrojao je 999 ljudi, a onda je ugledao devojku sa crvenim šalom koja izlazi iz jedne zgrade.. 1000. Izašao je i polako krenuo u nepoznato...

Povratak na vrh stranice