FAITHLESS DARKNESS
( TAMA VEČNOSTI BEZ VERE )

Psiho – futuristički – duhovni – techno – cyber triler
Horror drama

“I KAD LJUBAVNICI UMIRU,
LJUBAV NIKAD NE UMIRE,
I SMRT NE SME TRIJUMFOVATI”.

LICA U DRAMI:

BESMRTNIK – IMORTAL = Glavni junak, sa izraženom patološkom insomnijom, večnom nesanicom, ne ume da umre, pati zbog smrti svih smrtnika, isceljuje druge, preuzima boli i bolesti, pokušava da umre, dok ne sretne ljubav svog života. Pozitivac.

KANIBAL = zli besmrtnik, dvojnik i negativ imortala, sociopata i psihopata, hrani se telima običnih ljudi, krade im duše, a jedini mu je problem što ne zna datum svog rođenja. Želi večno da živi, te uporno i vredno radi na tome.

ANĐEO = Prelepo nebesko biće ženskog oblika, obožava pozitivnog besmrtnika, došla je na zemlju da spase jednu izgubljenu dušu, a juri palog anđela da ga vrati gore. Ozbiljno se zaljubljuje u protagonistu i ne može da živi bez njega.

PRIJATELJ = Još jedan pozitivni besmrtnik, najbolji i jedini imortalov prijatelj, nešto je stariji, uvek mu se nađe i priskače u pomoć, daje mu savete, uz njega je.

PALI ANĐEO = Izgubljeni odmetnik sa neba, prešao je na tamnu stranu, sledbenik zla, sviđaju mu se poroci i grehovi, postaje deo zločinačke misije kanibala.

VAMPIR = Večni besmrtnik, vrlo moćan, hoda i danju, seje večnost i smrt, po zasluzi. Ima oko sebe dve vampirke – zlu i dobru, ali i kanibala sa palim odmetnikom.

VAMPIRICA 1 = Zla sledbenica, biseksualna amazonka, voli da ubija i sakati.

VAMPIRICA 2 = Dobra duša, tek zaražena, emotivna, u prošlom životu je bila žrtva silovanja, a sada želi novu šansu, te sa tamne prelazi na svetlu stranu kod pozitivaca.

NOVINAR, DETEKTIV, LOVAC NA UCENE = Zapravo je reč o istoj osobi, koja se kroz razna razdoblja javlja u različitim oblicima, tužni smrtnik sa porodičnom tragedijom tokom sva tri života, čovek reinkarnacije, bez morala, licemeran u privatnom životu, a opet veoma savestan u profesionalnom. Traži stalno novu šansu.

SLEPA DEVOJKA = Prelepa smrtnica sa autističnim bratom, ostala bez roditelja, voli da posecuje imortala kao trenutno njegova jedina živa prijateljica. Njen hendikep joj smeta, ali ne preterano, a pravu romansu će ostvariti sasvim iznenada i neočekivano.

OSAM ŽENA = Obične smrtnice koje je imortal morao da sahrani i nadživi, pratilje u životu, likom i stasom jedna ista žena, ali duhovno drugačija, nekad sa decom nekad bez dece, a osma mu je najznačajnija i najdivnija, koju je teško preboleo.

SMRT = Sablasna prikaza, uvek prisutna, iščekuje pad besmrtnika kad tad.

TAMA VEČNOSTI

I SCENA

(Mrak. Tišina, a onda iz tame izlazi nekoliko osoba u crnom. Oni započinju ples u tišini, a zatim kada krene instrumentalna muzika, oni prestaju sa igrom. Iz te grupice izdvaja se samo jedan čovek, sav u crnom – ima duži kaput, rukavice i tamne naočare. Ostali su oko njega. On zastane do jedne nadgrobne ploče i sagne se, klekne. Ostatak grupe odlazi uz ples. On ostaje, skida naočare i tužno gleda u ploču. Zamišljen je i ukočen, tuga izvire neprestano, oseća se melanholija. Obara glavu, na kolenima je. On je besmrtnik – imortal, i veoma je svestan toga.)

IMORTAL: Možete izaći. I bez straha, molim.

(U tom momentu iz žbunja izlazi čovek u mantilu i sa šeširom. Pomalo zbunjen i unezveren, tip prolazi i prilazi veoma obazrivo, vadi notes. Traži nešto po džepovima. Besmrtnik fiksirano gleda u grob ispred sebe, dok taj čovek, zapravo novinar, seda na klupu. Kiša pada, ne pljušti, ali dovoljno da smeta i nervira.)

IMORTAL: Tražite olovku? Ili diktafon? Ili oba?

NOVINAR: Ne, ne, u redu je … sve.

IMORTAL: Mora da tražite bar nešto od toga, ipak ste vi iz novina. Znate, jako mrzim kišu. Ne samo ovu kišu, razume se, što nam sad kaplje. Bilo koju. Sve što ona predstavlja. Sve što je u vezi s njom. Sve. Mrzim sve…to. A što? Znate, kiša…sve skriva, kvari, zamaskira. Nikad ne mogu znati da li su to kapi kiše ili potok suza na licu ljudi. Baš nikad, tužno. Sve vas to zavara. Razmaže se šminka. Kosa mokra i natopljena, i žene su tek tada lepe kako treba. Vidite? Suze, kapi, lepota, šminka. Nestaje, ostaje, postaje. Ne volim je. Baš. A da li vi plačete, e, to ne mogu znati. (on je sve vreme okrenut leđima novinaru)

NOVINAR: A ne, ne, ja ne. A vi? (vrlo je zbunjen, pomalo uplašen)

IMORTAL: Zašto ne? Što ste sigurni? Nemate razloga? Svi ga imaju.

NOVINAR: Ne, imao sam ga, sada nemam…više.

IMORTAL: A šta vi želite? Priđite.

NOVINAR (priđe mu bojažljivo i pažljivo): Od vas? Ili…?

IMORTAL: Mene, sebe, svega…šta? Samo priču? Uvek jurite samo priču…a ovo je više od toga. Mnogo više. Nema kraja. Nemam kraja.

NOVINAR: Koliko već imate godina?

IMORTAL: Zabrojao sam se…Znate, izgubi se pojam o tome. Vi ne znate brojati dotle…

(Besmrtnik polako ustaje nakon što se prekrsti. Novinar se malo uznemiri. Imortal mu nudi kaput koji skine, ali ovaj uljudno odbija.)

IMORTAL: Nije vam hladno? Ne?

NOVINAR: Hvala ali ne. (Imortal odlozi mantil na pločnik)

IMORTAL: Šta želite onda? Ne verujete mi?

NOVINAR: Zašto smo ovde?

IMORTAL: Ovde? Na groblju? Strah vas je? Da li se plašite možda mirisa smrti ili samo – smrti?

NOVINAR: Vi o tome dosta znate, gospodine.

IMORTAL: Baš naprotiv. Ne znam ništa! Ništa! (priđe mu) A tako želim da znam. Da saznam.

(Imortal izvadi dugačak nož iz mantila sa ploče, uzima grubo ruku novinara, koji je preplašen. Imortal stavlja nož u njegovu šaku i divljački zabode sebi u stomak, grudi, srce, vrat. Novinar vrišti pri svakom od ova četiri snažna uboda, a imortalu ništa – krvari, ali nije ni trepnuo. Nije mu ništa…samo baca nož daleko od sebe. )

IMORTAL: Da li sam bio jasan?

NOVINAR (zastrašen): Vi…vi…krvarite…svuda, puno…

IMORTAL: Ne osećam ništa. Ništa! Ništavno. Sve je ništa i zato ničemu mora doći kraj. Razumete?

NOVINAR: Koga ste sahranili ovde?

(Imortal se tužno šeta, hvata se za glavu, besan je što mu je postavljeno ovo pitanje)

IMORTAL: Svoju porodicu. Osmu.

NOVINAR: Izvinite…kako?

IMORTAL: Osam žena, osam života, sve do kraja…samo ja ostajem.

NOVINAR: Imate li sada ženu, ili tako nešto?

IMORTAL: Ni ženu, ni tako nešto.

(U tom trenutku nailaze dva tipa – huligana sa noževima i palicama. Novinar se uznemiri. Imortal je hladan, skoro da ih ni ne primeti.)

Prvi huligan: Kakvi ste vi frikovi – samo serete nešto i ništa ne kažete!

NOVINAR: Hajdemo odavde, gospodine, molim vas…

Drugi huligan: Vazi, čim nam date…

NOVINAR: A šta to…?

Prvi huligan (priđe mu): Sve! Sve što imate!

(Imortal im prilazi i obilazi ih mirno, a oni mu se cere)

IMORTAL: Neću vam ništa, jer mi ne možete – ništa. Bolje krenite.

Drugi huligan: Odavno nisam nikog. Ti si mi taman, da znaš.

(Obojica istovremeno ludački napadnu imortala, izbodu ga krvnički, izudaraju motkama i išutiraju. On leži nepomičan. Oni se cerekaju i prilaze novinaru.)

NOVINAR: Nemam ništa. Nisam poneo. Kunem se. (uplašen je)

Drugi huligan: Al’ drhtiš, bog te…sav si se usr’o.

(Taman da udare i izbodu novinara, imortal se pridiže njima iza leđa. Ova dvojica se zbune, pogledaju se u neverici, unezvereni i uplašeni.)

IMORTAL: Kad napadate smrtnika i to mog novog prijatelja, moram da reagujem, jer on ne može protiv vas, ja mogu. Ako hoćete samo mene, slobodno, i ja bih…I ja želim da umrem, samo nikako da nađem način!

(Huligani besno izbodu novinara i on odmah padne na zemlju.)

Prvi huligan: Mi stvarno nemamo vremena za ovo.

IMORTAL: E, sad imamo problem…to niste smeli…

(Oni ga napadnu, a oni im jednim potezom oduzme noževe iz ruku i jako ih zvizne po licu. Onda oni dohvate svoje palice i taman da ga udare, on se sagne i zabije im noževe u stomak, proburazi ih, a zatim i u leđa i baci ih na zemlju. Oni polako umiru. Pored njih se tada pojavljuje neka spodoba sva u crnom, posmatra ih iz prikrajka. )

IMORTAL: Trebalo je da umrem, i želim, ali ne danas.

(Imortal mirno prilazi novinaru, stavlja mu jednu šaku na stomak i ovaj se zatrese. Imortal ga brzo izleči svojom energijom, isceljuje ga. Novinar je u čudu, pipa se u neverici. Dva huligana kukaju od bolova smrt ih samo posmatra.)

IMORTAL: Ne zahvaljuj. Nikako. Nikad. Kao ni za lek. Samo idi. (Novinar ustaje i bezi) Vidimo se. Potražicu te. Da nastavimo. Da završimo…

(Novinar odlazi, a imortal prilazi povređenima na zemlji. Kiša polako prestaje. Crna prilika posmatra sa strane. Nailazi i jedna ženska osoba sa plaštom i krilima, radoznalo gleda u besmrtnika. On samo prisloni ruke na leđa huligana i oni se zatresu.)

IMORTAL: Niste smeli da nas prekidate. Nemate prava.

(Besmrtnik ih gleda sa visine, sagne glavu, i odlazi. Crna prilika – smrt odlazi na suprotnu stranu, dok žena u svetloj odeći krene za imortalom. Dva huligana se pridignu.)

Prvi huligan: Čoveče…ništa mi nije.

Drugi huligan: Ni meni. Kako?

Prvi huligan: Ono je neki frik zešći. Znam ga…priča se o njemu. Znam ga!

(Tada dolazi jedan bizaran lik u kožnoj jakni, ceri im se i ima neprijatan izraz lica.)

Prvi huligan: Ko si sad ti, bog te?

TIP: Bog nema veze s ovim. A kad njega nema, sve je dozvoljeno.

Drugi huligan: Gubi se da te ne rasturimo. Šta ćeš ti na groblju?

TIP (priđe im): Pa, eto, malo sam…gladan!

(Mračni tip ih brzo savlada udarivši ih svojom glavom u njihove glave, a onda njihove glave sudari i lupi o zemlju. Tada divljački grize obojicu, čupa im ruke, proždire ih.)

II SCENA

Imortal kleči i pati na zemlji, a jedan stariji prosedi čovek sedi na stolici, njegov prijatelj. Besmrtnik kao da se jedino njemu može ispovedati.

PRIJATELJ: I još se nisi navikao? Na gubitke?

IMORTAL: Ne…zato i želim i ja da…

PRIJATELJ: Umreš…ali ne možeš.

IMORTAL: On je to uradio, znam. Zato je i teško. Ostale su umirale fino, lepo, prirodno, i deca, a ova ne…ona, oni, raskomadani…svi.

PRIJATELJ: Ali nisu pojedeni, odrani, oglođani, kao sve njegove žrtve.

IMORTAL: Namerno je on sve to. Da ne liči na njega. A jeste. A liči. Samo on. Jurimo se godinama, vekovima, i ne mogu, ne umem da ga…

PRIJATELJ: Koja ti je to žena po redu? Izgubio sam pojam, zabrojim se.

IMORTAL: Osma…I ne mogu više.

PRIJATELJ: Tako uvek kažeš … pa možeš.

IMORTAL: Ti mi to ne veruješ?

PRIJATELJ: Tako sam i ja nekad…pa sve prođe. Volećeš ti i više.

IMORTAL: Više? Kako može više od najviše?

(Čovek ustaje sa stolice i prilazi besmrtniku, saginje se i zagrli ga. Imortal ne može da se uzdrži, pati, trpi, idu mu suze, nepodnošljivo mu je).

IMORTAL: Želim da ga nađem.

PRIJATELJ: I hoćeš, sine, sigurno. Postoji samo taj jedan način kako će umreti. Kao i ti. Koliko već ne spavaš, druže?

IMORTAL: Otkad znam za sebe…I tebe. E, tu sam se ja zabrojao.

PRIJATELJ: Da, tačno, sinak. To ti je prednost. A da li možeš da ne zavoliš više samo neku smrtnicu? One nisu naša sorta. Umiru, izumiru.

IMORTAL: A gde da nađem besmrtnu? Gde?

PRIJATELJ: Da si mi ti dugo živ i još duže zdrav, one su odavno ovde.

- Zatamnjenje –

III SCENA

Mračni tip – kanibal sa kraja prve scene dolazi u noćni klub gde trešti samo bezlična, tehno muzika. Razni tipovi i devojke igraju, a kanibal ih obilazi kao divlja zver oko plena. Odmerava ih sve i onda ugleda jedan ljubavni par kako sedi za šankom i guguće. Prošeta se do njih i sedne pored devojke. Oni ga gledaju zbunjeno, osmehuju mu se. )

KANIBAL : Slobodno, nadam se?

DEVOJKA: Nije, ti si seo…zar ne?

KANIBAL (vadi cigarete, daje im, oni odmah uzimaju): Smetam možda?

MOMAK: Druže, ovde je sve slobodno, opusti se.

KANIBAL: Što znači? Svako može nešto da ti uzme, preuzme, zauzme, bez savesti, pardona, tako?

MOMAK: Baš tako, ortak. A je li, ko si ti?

KANIBAL (zbunjen): Kako to misliš?

DEVOJKA: Misli – kako ti je ime? Imaš li valjda ime?

KANIBAL: A, to, ne…to ne znam. Ja nemam ime. Rođen sam bez.

DEVOJKA: Niko nije tako rođen.

KANIBAL: Eto, ja jesam.

MOMAK: A kad si rođen?

KANIBAL: Ni to ne znam…da vas ne lažem, to ne volim.

DEVOJKA: Svašta! Pa koliko godina imaš?

IMORTAL: To pokušavam da saznam ceo život. Nikad ne slavim rođ...

DEVOJKA: I kad ćeš saznati? Moraš to da otkriješ! (kanibal vadi iz džepa tablete ekstazija i drugih halucinogena) Konačno! Mislili smo da nikad nećeš.

MOMAK: Zašto ti je potrebno toliko? Ti se nešto kao stidiš? Ekseri!

KANIBAL: Ajmo na mirnije mesto. Nervoza me hvata među ljudima.

(Oboje ih uhvati za ruke i odvlači ih u manju prostoriju tik pored. Dok trešti tehno muzika, svo troje šmrču prah i gutaju tablete sa uživanjem i uz ludački ritam. Kanibal ih gleda razdraženo i napadne devojku – mazi je, ljubi, a momak im se priključuje u hipnotisanoj igri. Svo troje se međusobno ljube i započinju vrlo strasnu “trojku”. Zatamnjenje. Kraći protok vremena. Kanibal se budi polu-go pored njih, koji leže i maze se. On ih zaljubljeno posmatra. Približi se devojci, koja je sanjiva i jednim potezom joj nežno lomi vrat. Momak na to vrisne, izvuče nož iz jakne sa poda i zarije kanibalu duboko. Ali, njemu naravno ništa. Tip se preplaši, a kanibal ga lako zadavi rukama. Počinje da se oblizuje gledajući im mrtva tela i kreće da ih slasno jede.)

IV SCENA

(Pali anđeo, novi zlokobni lik dolazi u jednu napuštenu ulicu čim padne mrak. Deluje veoma izgubljeno, tužno, neshvaćeno, neprilagođeno. Za njim stiže ista ona žena, prelepa žena, prelepi ženski anđeo, opet sva sija, svetli, radoznalo prati palog, tamnog anđela, koji je sav u crnom. On je primeti i trgne se. Gledaju se kao na dvoboju.)

PALI ANĐEO: Zašto si iza mene?

ANĐEO: Pratim te. Ne znaš ko sam?

PALI ANĐEO: Znaš da ne znam. Zašto onda pitaš? Zar bi trebalo?

ANĐEO: Nemamo vremena.

PALI ANĐEO: “Nemamo” ? Mi? Nema “mi”. Samo ja. I ti. Čak ne ni ti.

ANĐEO: Ne bi smeo dalje. Moraš da se vratiš gore. Na nebo. Tu smo mi, tu smo svi. Želim da ti pomognem.

PALI ANĐEO: A ti moraš da me vratiš?

ANĐEO: Molim te… samo pođi.

(Pali anđeo jednim potezom ruke odgurne nju i glavu joj udara jako o zid, a njoj ništa.)

PALI ANĐEO: Stvarno nam nije ništa?

ANĐEO: Stvarno. Ništa. Zauvek. A sad me pusti.

PALI ANĐEO: Ne mogu više gore. Ne opet. Više ne verujem. Reci im to. Želim u grad, u svet, u život. Hitno!

(Pali anđeo nju opet odgurne, ona udara telom o zid, i on beži, pobegne. Ona leži naslonjena o zid, bespomoćna. Tada nailazi i prolazi dobri imortal, ali je ne vidi. Ona se ozari čim ga vidi i kreće za njim odmah. Prati ga do kluba gde oboje uđu. Tamo imortal grozničavo traga za protivnikom po prostorijama. Upada u wc, vidi samo krv.)

IMORTAL: Krv…litre krvi… Gde je?

KANIBAL (iza njega dolazi): Gde ko? Ja? Mene tražiš?

IMORTAL (okreće se besno): Zašto to radiš?

KANIBAL: Jaoo, isto pitanje već…koliko? Skoro tri veka. (smejulji se) Kako ti ne dosadi, ortak? Ne možeš ih spasiti sve.

(Imortal skoči i lupi ga pesnicom po licu, ovaj se zatetura.)

IMORTAL: Nisi smeo da ubiješ moje.

KANIBAL: Ali nisam ih pojeo. A mogao sam. Znači da te poštujem. Ja ti nisam sigurno kriv što se stalno ženiš smrtnicama.

(Tada nailazi lepi ženski anđeo – prekida ih u obračunu, i obojica se iznenade.)

ANĐEO: Znaš li ko sam ja?

KANIBAL: Ne, ali još sam gladan. Taman.

IMORTAL (priđe mu): Nju nećeš. (besan) Ne smeš!

ANĐEO: Mene ni ne možeš, kanibalu, to je to.

IMORTAL: Ko si ti? Tako si prelepa!

KANIBAL (stegne joj ruku): Zašto ti ne mogu ništa?

ANĐEO: Ne umem da pustim krv. To mogu samo smrtnici.

IMORTAL (nasmeši se): Ti si jedna od nas?

ANĐEO: Ne, dolazim sa druge strane. (pokazuje prstom na gore) I posmatram vas … stalno. Svi mi. Ne možete nam promaći.

KANIBAL: I jesam li bio nevaljali dečko?

ANĐEO (približi mu se): Veoma. A šta ti misliš?

KANIBAL: Znaš šta ja radim?

ANĐEO: Hraniš se ljudskom vrstom. I uživaš.

IMORTAL: Pobio mi je celu porodicu. Sina, dve ćerke, ženu…

KANIBAL: Al’ ih nisam pojeo. Ima razlike. Veruj mi, kolega.

(Imortal divljački šutne kanibala u stomak i krene ludački da ga davi. Anđeo ne mrda, već samo stoji ukočena, a pored se pojavljuje opet smrt lično, nadgleda borbu, iščekuje ishod. Imortal udavi kanibala…ali on naravno ponovo ustane. Onda mu imortal i slomi vrat. Kanibal se ponovo digne.)

IMORTAL (očajno): Mora da postoji način.

KANIBAL: Al’ ga ti nisi našao. Slušaj, ti, ženo…mi više ne verujemo.

ANĐEO: U nas? U mene? Anđele?

IMORTAL: Ja verujem. Ili sam verovao. Patio sam. I onda mi je teško...

ANĐEO: Da ponovo veruješ? (on klimne glavom) Ali ja sam sada tu. (prilazi mu, on malo ustukne, zbunjen je) Zar me ne osećaš?

KANIBAL: Ja ne. Žao mi je. Ne, nije…mi žao. Ni najmanje. Samo miris vazduha. Prolaznost. I tama.

ANĐEO: I večnost. Mi gore vremena imamo najviše. I ne gubimo ga.

(Kanibal priđe kukavički besmrtniku iza leđa i zabode mu nož u bok. Imortal vikne, a kanibal mu sadistički zavrti nož u telu i duboko mu ga zarije, ugrize ga za vrat i udari ga glavom. Dobri imortal pada izujedan i izboden, nemoćan i pobeđen. )

KANIBAL: Moram dalje. Lepotice, viđaćemo se.

ANĐEO: Nadam se…pokušaćemo da saznamo tvoj rođendan.

KANIBAL (iznenađen, zastane): Kako ti znaš za to? I za roditelje?

ANĐEO: Kako da ne znam? Znaš ko sam ja? Moram da znam sve.

KANIBAL: Sad verujem u tebe. Moj anđeo.

IMORTAL: Ne samo tvoj. I moj. Odlazi!

(Kanibal se samo naceri i pobegne, kao da ne zna ništa bolje. Anđeo prilazi dobrom besmrtniku, koji kleči na zemlji. Pomazi ga nežno po licu. On joj ljubi ruku.)

IMORTAL: Nikad nisam video ništa lepše u životu. Nikad… a viđao sam. Kako tako lepo? A zar svi vi niste bespolni? (ona ga mazi i dalje)

ANĐEO: Zavisi ko me gleda…I kako. Ti me vidiš tako. Svako drugačije.

IMORTAL: Ne umem da nađem način…kako da mu oduzmem život. Možeš li mi ti pomoći? Nekako?

ANĐEO: Ali ti i daješ život, živote, spasavaš, isceljuješ. Zašto sada želiš i ovo? Zato sam ti ja tu…

IMORTAL: On ne sme više da diše. Čim udahne, neko umire.

(Tada nailazi pogubljeni pali anđeo, naleće na njih, gleda ih zbunjeno.)

ANĐEO: Da li znaš ko si?

PALI ANĐEO: Zar je važno? Gore nisam mogao više da izdržim.

IMORTAL: Ni ti nisi kako treba. Vidim…I osećam.

PALI ANĐEO: Ti ne znaš ništa o meni. A ja sam znao sve o tebi. Do skoro. Sad ne. Ne više.

IMORTAL (prilazi mu): Kako si znao? Sve? Ja tebe ne znam, ne poznajem. Možeš li ti da mi pomogneš? Kako da pobedim?

PALI ANĐEO: Koga, mladiću? Ništa niko ne može i ne ume pobediti.

IMORTAL: Besmrtnost. I besmrtnika.

ANĐEO: Imaš li ti ime?

IMORTAL i PALI ANĐEO: Koga pitaš?

(Pali anđeo kao da se uplaši, te odlazi od njih. Njih dvoje ostaju nasamo. Gledaju se. deluje kao da su zaljubljeni. Prvo se on nasmeši, a zatim ona. Ipak, još uvek ne prilaze jedno drugom. Samo se gledaju. Zaljubljeno. )

V SCENA

(Novinar stiže kod besmrtnika u stan. Otvara već otključana vrata i uplašeno ulazi. Mrak je. Imortal sedi u fotelji, okrenut leđima. Pali svetlo čim pucne prstima. )

NOVINAR (uplašeno): A tu ste ??

IMORTAL: Gde bih bio? Ovde živim. To vam preostaje jedino u večnosti: da živite. Što ste opet uplašeni? Zašto mi persirate? Koliko ste stari?

NOVINAR (seda na stolicu): Blizu četrdeset…

IMORTAL (i dalje okrenut ledjima): Lažeš, lažeš, lažeš. Blizu 55! Tako? Iako sam par stotina stariji, nemoj mi više na vi. Mrzim to. Tad se osećam baš oronulo, nekako prazno.

NOVINAR: Ma, ne, nema potrebe. Vi ste … ti si večni dečak. Došao sam da … Kako si me oživeo? Oni su me izboli, proburazili…

IMORTAL: Nije ti ništa, druže. Ne umem da oživljavam, baš. Samo tako, nekad…pomažem malo.

NOVINAR: Ali to je dar! Najveći! Šta više?!

IMORTAL: Šta želite? Nešto želite? Nastavljamo?

NOVINAR: Nešto o tvojim ženama, porodicama, kojih nema. Da li vam, to jest, da li ti je teško…što ih nema?

IMORTAL: Teško? Zanimljiv izraz, tako prost, kratak, pojednostavljen. Sinoć me je posetio anđeo. Prvi put. Zamisli. I mislim…znam da sam se zaljubio. Nikad nisam toliko koliko sad. Želim večnost, a ne više samo konačnost.(šeta se) A nemam s kim. Sad sam upoznao nju…

NOVINAR: Nebesko biće? Ne verujem u njih. Oni ne postoje. Kako izgleda?

IMORTAL: Zavisi ko je gleda…I kako. Želiš moje žene? Smrtnice? Ceo moj život? Daću ti ga. Imao sam ih osam. Žena. Života.

(Kreće da se odvija susret besmrtnika i prve žene. Ti prizori nadalje su bez dijaloga, uz muzičku podlogu. (Žene igra ista glumica) Sve žene mu imaju isti lik. Imortal prolazi pored svoje prve buduće zene, koja stoji u staromodnoj haljini na kraju 19. veka, i ne vidi ga. On joj priđe, nešto je pita, ona se stidljivo nasmeši i uhvati ga pod ruku. Prelaze ulicu, on joj ljubazno ljubi ruku. Odlaze dalje. – Pauza u sećanju. Imortal se oslanja na zid, teško mu pada svo ovo podsećanje, “vivisekcija” njegovog života.)

IMORTAL (zamišljeno, setno): Prva ljubav … na prvi pogled…

(On je sad sa ženom na kauču, drži je za ruku, klekne, traži joj ruku, prosi je. Ona je presrećna. Ipak, vreme brzo prolazi, ona je tako ostarila, osedela, umire mu na rukama. Imortal plače, teško mu je.)

IMORTAL: I tako osam puta – sa osam žena, osam života. Ne shvatate kako je to. Vi ostajete, svi drugi nestaju oko vas. Oplakujete ih, nadživite, patite za njima, a vi i dalje uporno postojite.

NOVINAR: A taj vaš, mislim, tvoj protivnik, večni?

IMORTAL: Ima istu bolest, kao i ja, zove se besmrtnost. Doživljava je i prihvata sasvim drugačije.

NOVINAR (zbunjeno): Ne razumem, kako to?

IMORTAL (priđe mu, unese mu se u lice): On želi da živi, ja želim da umrem. Jasno?! Zar previše tražim??

NOVINAR: Da, ako ste besmrtnik.

IMORTAL: Ako sam? Ja nažalost jesam besmrtan.

NOVINAR: Pardon, kad ste besmrtni. Vi imate dar kao retko ko… Divim Vam se, divim ti se, šta bih ja sve dao…ma sve! Sve…

IMORTAL (odgurne ga): Da te nisam čuo! Nisi svestan šta govoriš! Sad si to rekao i nikad više! Ovo je prokletstvo, ja sam proklet! A da ni ne znam zašto! (novinar se malo umiri, pa i zastraši) Ne znate ništa.

(Tada imortal krene da se podseća i svih ostalih žena istog lika koje je imao. Sa tugom gleda u svetlost koja prikazuje prvo njegovu drugu ženu. On joj prilazi, oni se poljube, i grle se…ona zatim odlazi, nestaje – zauvek. Dolazi mu treća, gledaju se sa osmehom. Tu su im i dvoje dece u kolevci, ljuljaju ih. On nju ljubi u ruku i usta, a decu u teme. Ali, svo troje onda odlaze u tamu, a on ostaje na svetlosti. Smrt ih posmatra sa strane sve vreme, i odvodi mu žene. Četvrta žena izlazi iz tame, dolazi mu iza leđa, grli ga, zaklopi mu oči, ali on zna ko je, što se vidi po njegovom blaženom osmehu. Ona ga poljubi u vrat i odlazi, držeći kćerku za ruku. Imortal se okreće za njom. Sada dolazi i peta žena sa sinom. Imortal klekne. Žena ga mazi po glavi, a on je grli, obuhvati joj ceo stomak rukama. Sin mu maše. Oni polako nestaju. Šesta supruga ga grli otpozadi, naslanja mu glavu na ramena, nežna je prema njemu. Imortal tada plače kao hipnotisan – mehanički, ne može da zaustavi suze, sve mu je teže. Žena mu sa osmehom odlazi, ljubeći ga u obraz. On je vidno uznemiren, zatrese se, padne na pod, kleči opet. Tad se pojavi i sedma žena, smeši mu se, sa kćerkom i sinom. Saginje se i ljubi ga u čelo. Zagrljeni su dugo. On želi još da je grli, kao i decu, ali oni idu, napuštaju ga. On puzi.)

IMORTAL: Ne mogu, ne više!

NOVINAR: Zašto ste stali? A osma?

IMORTAL: Nemate milosti. Kako smete? Nju ne. Ona je jedina…

NOVINAR: … Nasilno oduzeta. (zapisuje)

IMORTAL: Samo je nestala. Kao da je nije ni bilo. (tuguje) Samo njen kraj nisam dočekao. Sve su mi otišle prirodno. Starost, bolest bio sam tu, prisutan, izlečio koliko i kad sam mogao. A za nju ne. Zato ne mogu da se suočavam. Osećam svačiju smrt u ovom gradu! Svaku! Teško mi je…Opterećuje. A ne mogu bez smrti.

NOVINAR: Pričaćemo još. I o tome. (ustane)

IMORTAL: Mislim da je bilo dosta za sada. Za danas.

NOVINAR: I ja mislim. (polazi polako)

IMORTAL: Stalno osećam i tugu za svim umrlim dušama. Za svakog. Svakog dana. (novinar zastane na ovo, radoznalo ga gleda, vrati se)

NOVINAR (zbunjeno): Ali ne znate ih. Kako onda?

IMORTAL: Pa šta? Osećam ih. Znam ko su bili, šta su postali. Ne morate imati uvek priručnik o nekome. Žao mi te je.

NOVINAR (uznemireno): Zašto? Šta??

IMORTAL: Tvoje ćerke. Teška nesreća. Jedna ode. Gubitak…druga zamalo. I žena…boluje. (novinar tužno obori glavu) Malo joj je bolje, pa opet isto, nedovoljno. Dovedite mi je. Da pomognem.

NOVINAR: Niste pomogli ni svojim porodicama!

IMORTAL: Jesam, koliko sam mogao, isceljivao i sprečavao bolesti, ali ne mogu večno. Na kraju su imuni na moju energiju, ne i na bol. Sinovi?

NOVINAR: Dobri su, a to već znate. Moram ići. (otvara vrata) Kako? Kako znate toliko o meni? (imortal samo skrene pogled mirno )

IMORTAL: Dođi u isto vreme…istog dana. / Zatamnjenje /

VI SCENA

(Smrt u velikom plaštu nadgleda kanibala koji jede, proždire nekog u tami, u haustoru. Nailazi pali anđeo. Gledaju se, proučavaju, odmeravaju, prepoznaju, njuškaju.)

KANIBAL : Koji si mi ti sada? Predstavljaš zakon?

PALI ANĐEO: Šta ti to radiš? Zar još postoje takvi?

KANIBAL: I tebe ću…čim završim ovog. (vraća se žrtvi, sagne se)

PALI ANĐEO: Ti si onaj što nema ime? Ni roditelje? Ni rođendan?

KANIBAL (naglo ustane, poskoči): Osetljiv sam na to. I odakle ti to? Ti mene ni ne znaš. Ni ja tebe. Pratiš me? I ti i ovaj crni!

PALI ANĐEO: Ko? (okreće se oko sebe) Ma ne može nam ništa. Nema šanse, veruj mi. Neka čeka. Večnost.

KANIBAL (prilazi mu): Ne može (naglasi) – NAM? I ti si iz moje sorte?

PALI ANĐEO: Uvek! Bio loš ili dobar, takav sam. A ti si samo loš. Tek sam stigao. (pokazuje prstom na gore)

KANIBAL(oduševljeno): U jeboteeee! Ima još takvih? Usamljen sam.

PALI ANĐEO: Uvek ima palih. Svuda. Danas sve češće.

KANIBAL: Odvedi me negde, gde ih ima. Molim te.

PALI ANĐEO: I ti mene. (zagrli se) Duže si ovde … dole.

KANIBAL: A ti gore. Ja bih i tamo. Možeš me povesti?

PALI ANĐEO: Ne, kolega. Ja se tamo više ne vraćam.

KANIBAL: Moram da jedem. Još, i opet…a tebe ne mogu.

PALI ANĐEO: Znam. I ja. Ali ne gore. Samo to ne. (odlaze)

VII SCENA

(Prelepi anđeo prati kretanje pozitivnog imortala, koji zalazi u jednu ulicu. Tu stiže i zlokobna smrt, uhodi ga, ali ne može i ne sme da mu priđe blizu. Imortal primeti anđela. Njih dvoje se gledaju, kruže jedno oko drugog sa osmehom.)

IMORTAL: Ne mogu da prestanem…da mislim…na tebe.

ANĐEO (prilazi mu): Ni ja na tebe.

IMORTAL: Da li je zaista tako? Kao jedna duša…

ANĐEO: Anđeli ne lažu. Nikad.

IMORTAL: Ne izlaziš iz glave, svesti, podsvesti, nesvesti.

ANĐEO (uz njega je): Ni ti meni. Ne znam šta se to dešava…šta mi se to dešava? Mogu li sa tobom?

IMORTAL (tik do njenih usana): A gde?

ANĐEO: Gde god želiš…gde god ideš… ( Imortal je razgleda, želi, pokušava da je poljubi, a ona mu izmiče, uzmiče, ne daje mu) Ne tako, ne još. Ne sada. Ne ovde. (stavi mu prst na usne, pomazi ga blago)

IMORTAL: Vi to tamo radite?

ANĐEO: Vi? Mi? Misliš na nebeska bića?? (on klimne glavom) Naravno. Ali ne sve, ne uvek…do kraja.

IMORTAL: Ja želim sve … sa tobom. Ako može večnost, molim te. Samo s tobom mogu…tako. A i želim. A ti?

ANĐEO: Ne želim ako je samo zato što sam ja kao ti. Želim i da želiš, zaista…da mene želiš.

IMORTAL: Zar možeš da sumnjaš?

ANĐEO: Celu večnost posmatram ljudsku rasu i brinem o njima kad nam stignu, lepo ih ispratim kad im dođe vreme…I zato mi ostaje samo sumnja. To je prirodan čin, čisto osećanje.

IMORTAL: Ali ja nisam ljudsko biće. Sve sam samo ne to…

ANĐEO: Ali jesi… (mazi ga po licu, on žmuri od uživanja) Samo što ne umireš. Ne krvariš, ne nestaješ.

IMORTAL: I nikad neću! Ne sad kad sam sreo tebe.

(Drže se za ruke, kao ljubavnici, zaljubljeni, koji uživaju uveliko jedno sa drugim.)

VIII SCENA

(Odjekuje grmljavina, pucnjava, urlici, jurnjava, oseća se bes. Imortal stoji nad palim, mrtvim telima. U kompleksnoj koreografiji, gotovo stilizovano i precizno, vojnici padaju pogođeni, ispuštaju krike. Svi su mrtvi, a on hoda, jedini stoji na nogama. Meci ga pogađaju, ali njemu i dalje ništa. Gleda ih pokošene. Tužan je.)

IMORTAL: Padaju kao sveće. Pokošeni. Na mestu gotovi. Tražio sam… na sve načine da umrem. A kako? Počeli su ratovi na Balkanu. Prošao sam ih sve. A čujem da se ono dole ne završava. Ako ne uspem ući u večnost, ići ću tamo. Neko i to da radi.

(Muzika kao podloga dok besmrtnik podiže pogođene i leči ih rukom. Ostali opet padaju pokošeni, nepomični, na zemlju. Sada imortal prolazi kroz više ratova i epoha, više razdoblja se nižu, kao sopstveni tok misli i svesti, kao serija flešbekova.)

IMORTAL: Dva svetska rata, Vijetnam…slali su me kad sam napunio 70, pa 85, sa 120…tek tad u ratu sam se uverio da ne mogu da skončam. Vrelo olovo kida mi meso, boli kao sam pakao, ali – nije mi ništa.

(Iz prikrajka ga gleda anđeo. Veoma je zaljubljena i tužna. Smrt i dalje obigrava.)

ANĐEO: Ne prilazi mu. Ne možeš mu ništa. Nikad! Zašto si onda tu?

SMRT: Zato što grešiš. Opet.

( Smrt joj klimne glavom i odlazi. Ona je veoma uznemirena, vezala se.)

IMORTAL: Stalno sam prizivao smrt, jurio u ratove, i onda sam ga sreo…

( Pojavljuje se kanibal, koga meci pogađaju i obaraju na zemlju. Ali, on ubrzo ustaje, nije mu ništa. Jedan vojnik (huligan sa početka priče) je teže ranjen i urla, zapomaže)

VOJNIK (ležeći, trese se): Molim te, pomozi mi!! Šta čekaš?! Odmah!!!!

(Kanibal puzi nasmejano i dopuzi do njega. Gleda ga halapljivo, sa apetitom i počne divljački, morbidno da ga jede, žvaće, kida mu krvavo, izbušeno mecima, meso sa tela. Vojnik nemoćno i plačno urla. Taj deo scene se gasi, a imortal se pojavi.)

IMORTAL: Ne umem da ga pobedim. To sam znao od trenutka kad sam ga video - prvi put. Znao sam da je moja sorta, deo mene, i da izlaza nema.

( Imortal se vraća u ratnu prošlost i sreće nenormalnog kanibala, koji jede ranjene, žive i mrtve vojnike na frontu. Opazi imortala čim ovaj naiđe. Ceri se. )

IMORTAL (izbezumljen): Šta radiš? Ostavi ih. Grozoto!

KANIBAL: Posluži se, izvoli. Ili bi da i tebe prožderem?? ( Imortal skoči i jako šutne kanibala u stomak, i on poskoči.) Najlepši je osećaj biti ono što jesi. A ti ni ne znaš ko si. Otužno. Začudno.

IMORTAL: Pojeo si ih, jadniče.

KANIBAL: Ne, ti si jadnik, jadničak, a ni svestan.

(Imortal ošamari kanibala, pa on njega i to ponove još pet puta. Posle tog mini rituala obojica padnu. Ošamućeni su, vrte glavama.)

KANIBAL: Eto. Ne možeš mi ništa. Ni ja tebi.

IMORTAL: Tako je, ni ti meni.

KANIBAL: Zašto si ovde došao? Ti nemaš šta ovde…

IMORTAL: Ja? Da umrem, naravno. A nikako. Stalno tražim taj način. Čitav vek. Uzroke, mogućnosti.

KANIBAL: A ja da živim. Da uživam. Da jedem. I niko mi ne treba. Tako si negativan, i nikakav! Bedan, kažem ja, bednik nijedan!

IMORTAL (lupi ga rukom u lice): Da te nisam čuo!

KANIBAL (ustane): Jasno ti je da ćemo se još viđati. Od nekih ljudi nikad ne možeš pobeći.

IMORTAL: Ljudi? Kojih ljudi? Ovde ih nema. Kako? A, da! Pa ti si ih sve pojeo! Ti…ti nisi čovek. Ne možeš biti.

KANIBAL (odlazeći): Samo ti je krivo što ti nisam nešto ostavio da ručkaš. Opet si negativan. A ti treba da si pozitiv, a ja negativ!

(Kanibal mu tako beži, a imortal odlazi sa scene i vraća se u sadašnjost kod prelepog anđela i zagrli je čvrsto.)

IMORTAL: Mogu li da ti verujem?

ANĐEO: Znaš da možeš, ljubavi.

IMORTAL (srećno): Ljubavi? Tako si me nazvala? Od kad nisam to čuo! Pa ti mene stvarno voliš.

ANĐEO: A ti meni zaista ne veruješ.

IMORTAL: Naravno da ti verujem. Želim samo da me voliš. I ja tebe. Zauvek. Nikad da me ne napustiš. Ni ja tebe.

ANĐEO: Znaš da neću. I ne mogu. Samo ostani takav, molim te.

IMORTAL (sklupča joj se u krilu): Težim da usrećujem ljude, koji su unesrećeni. Želim da im otklonim sve muke…

ANĐEO: Ali grešiš. Posmatram te. Oni moraju malo i da tuguju. Pusti ih. Sve! Da, pruži im bol, daj im patnju… a oni ce se uzdići nad tim!

IMORTAL: Ali ja to ne želim. Neću da niko nikada pati, iko ikada plače, a ja ću za ceo svet, za svakog čoveka, ženu, bebu, svakog psa, slomljenu biljku, srušeno drvo, ostavljene, prevarene, besne, sve osujećene, ljute, povređene, ponižene, s razlogom ili bez, jakim ili slabim. Ja ću za sve. I za tebe, i sebe, i neka ide život, i smrt, do kraja…

ANĐEO (ljubi ga sočno, nežno u usta): Ne možeš ih sve spasiti.

IMORTAL: Čemu onda sve? Ovaj svet, ova noć, muzika, čemu kiša? I naša večnost? I mojih osam života? I nesanica? Utapam se u sopstvenu nestalost…i volim da volim…obožavam. (zagrljeni su, kao jedno)

IX SCENA

( Novinar je stigao kod imortala, seda na stolicu naspram njega. )

IMORTAL: Želite još? Da mučite?

NOVINAR: Dugujem vam svoj život, tebi. Spasao si me, oživeo. Bar da pišem o vama, tebi – reportažu, priču, knjigu. Dozvolite mi bar to. Gde smo ono stigli? Do osme žene?

IMORTAL: Da, do poslednje, ali to nećemo. Ne umem.

NOVINAR: Imali ste vremena da se saberete.

IMORTAL (ljutito): Prestani da mi persiraš, dođavola!

NOVINAR: Stariji ste od mene. Bar vek i po. A kao da imate 25. (prilazi mu bojažljivo) Da vas…da te pitam nešto? Smem li? Samo nešto? Onda idem. Neću više smetati. Obećavam. (imortal ga radoznalo gleda)

IMORTAL: Ne smetaš. Ja sam zvao tebe. Samo kaži već jednom!

NOVINAR (šapuće): Mogu li i ja biti to što si ti? Kad te molim.

IMORTAL (nezainteresovano, odmahuje rukom): Ponavljaš se. Već smo prošli ovo. Prošli put. (novinar je uporan, ne odustaje, opkoljava ga)

NOVINAR: Morate mi pomoći. Želim da nadživim sve.(cereka se) I decu! Neću pre njih! Učinite mi. Molim vas.

( Imortal naglo ustane, zgrabi za gušu novinara i davi ga. )

IMORTAL: Poslednji susret! Jasno? Ja ću živeti. Vi nećete! Jasnooo????!!

(Imortal ga grubo odgurne i okreće mu leđa. Novinar se ceri, pa je ozbiljan, a onda se malo uplaši, tužan je, krene da plače. Imortal bez reči otvara vrata, ne gledajući u novinara. Ovaj pokunjeno izlazi. Besmrtnik naglo zalupi vrata.)

NOVINAR (off ): Izvinite…izvini ako sam vas..te uvredio. (ode)

IMORTAL (besno): Pre dece! Neće pre dece! A, ne! Samo ako je po redu, jedino tako može! Ne dozvoljavam… (nailazi anđeo – anđela)

ANĐEO: Osetljiv si na to? Ovo ne liči na tebe. Ti nikad ne teraš ljude.

( Tada nailazi i stariji besmrtnikov prijatelj, još jedan od retkih normalnih pozitivaca. )

PRIJATELJ: A, to je lepotica? Šta ćeš ti na zemlji?

ANĐEO: Tražim palog anđela.

PRIJATELJ: A kad ga nađeš? Šta onda? Ostavićeš mi druga? Patiće?

ANĐEO: Prvo da ga nađem…sve je to vezano.

IMORTAL: Ne brini se, prijatelju, neće ona mene napustiti, ni ja nju. Obećala mi je, i ja njoj. Nema šanse.

PRIJATELJ: Da li ga tražiš? Ili si odustao?

IMORTAL: Naravno da tražim! Šta si mislio?? Želim da ga ubijem. Pod hitno! On meni ženu, ja njega. Fer! (šeta se u nervozi)

PRIJATELJ: I dokle tako? Znaš da ga ne možeš…kao ni on tebe, ni ti sebe – vekovima. Ima li kraja, prijatelju?

ANĐEO: A kako može? (prilazi obojici)

PRIJATELJ: Ti si anđeo, ti znaš. Stalno gledaš, pratiš, nadgledaš. Znaš kako to ide. (anđeo ljubi imortala u teme, miluje mu lice)

ANĐEO: Vi ste jedan od poslednjih?

PRIJATELJ: Besmrtnika? Ovde, da. Uskoro idem odavde, negde gde nas je više. U veći grad. Ovde sam sad samo zbog njega.Teško podnosi sve.

ANĐEO: I kako to ide – zaista? Svaki besmrtnik može umreti samo na jedan način? (čovek klimne) A ceo život ne zna se koji?

PRIJATELJ: Ne možemo da pronađemo ni put do smrti drugog besmrtnika. To niko ne zna. Ali za svakog je samo jedan uzrok određen i predviđen. Nekom to traje vekovima, a oni koji nemaju sreće – danima…

IMORTAL: Ne, oni imaju sreće. Ili su imali.

ANĐEO (mazi ga): Ali sada ne misliš tako. Sad sam ti ja tu. Nisam smrtna, to si želeo i tražio. Znam da trajem.

IMORTAL: Ali…ja ne. Možda mi on pronađe način pre nego ja njemu.

ANĐEO: Neće, to je nemoguće.

IMORTAL (zbunjeno): Kako znaš?

ANĐEO: Pa tek sam te našla. Nemoguće da te odmah izgubim. Ne smem. Mi smo pravi.

IMORTAL: Ja sam stvoren da volim…ali ne i da budem voljen. Negde, na tim tvojim nebesima, ta ravnoteža, kod mene nije dostignuta. Jednostavno nije. I ja se polako mirim sa tim. (anđela ga grli čvrsto, kao da ce ga tad izgubiti, ne pušta ga) Želim da sve ide do kraja, nikad dosta.

PRIJATELJ: Što ti je bio potreban novinar? Znaš li šta ti može doneti?

IMORTAL: Hteo sam da me vlasti nađu već jednom, da me zatvore, da probam da me smaknu, možda tad nađu način…ali, nema moju sliku. Oterao sam ga. Ne može mi ništa. Ništa…sad ne.

X SCENA

( U noćni klub ulaze pali anđeo i kanibal. Ponovo preovladava tehno muzika. Oni stižu do jedne mračne prostorije u kojoj sedi lepa žena na stolu. )

KANIBAL (zadivljen, opijen): Lepota…

PALI ANĐEO (priđe joj) Znam. (uzdahne sa uživanjem)

KANIBAL: Ti si jedna od nas?

ŽENA: Vas? Valjda. A što? Znamo se?

PALI ANĐEO: Pa nema nas mnogo. Lepo je sresti svoje, pronaći retkost.

ŽENA (odgurne palog anđela): Preblizu si.

KANIBAL : A ja? (priđe joj apetitski i zavodnički, a ona ga gurne)

ŽENA: I ti. Ne znate ko sam ja, šta sam ja??!

KANIBAL: Ne umireš, to je važno. Mogu da te grizem, ujedam, jedem, pojedem, i neće ti biti ništa. Nije li to božanstveno? (ceri joj se)

ŽENA: Ti ždereš ljude, daješ smrtnost, ja im pružam besmrtnost.

PALI ANĐEO: Vampir? Niste izumrli?

VAMPIRKA: Nikad. Nema šanse.

( Tada u sobu ulazi u devojka, drogirana – ista ona koju je kanibal pojeo sa mladićem. )

DEVOJKA: A tu si? Pobegla si mi! (prilazi vampirki)

( Njih dve počnu da se ljube i ližu po licu, prvo nežno, pa strastveno. Onda joj vampirka zarije nokte u leđa i zube u vrat. Devojka vrisne, uživa, a onda utihne.)

KANIBAL: To je sve tako moćno. Ne mogu da vas pojedem?

VAMPIRKA: Možeš pokušati. Uvek.

( Tada ulaze moderni vampir i onaj novinar. Kanibal i pali anđeo ih posmatraju, ali ih novinar još uvek ne primećuje. )

NOVINAR: Molim vas, pa što mi ne učinite? Dugo vas već moljakam. Želim da umrem posle njih, cele moje porodice, onog što je od nje ostalo.

VAMPIR: To je prilično jadno…I sebično.

NOVINAR: Vi ste sebični! Imate sve! Sve! Imam i devojku. Ljubavnicu. Nosi moje dete. Divno. I njih bi da nadživim. Želim…

VAMPIR: E, ne može! Baš da ti ne bude!(grubo ga ugrize naglo) Ali, ne, nisi dobio tu dozu, prijatelju! Ne zaslužuješ je!

NOVINAR: Ne, objaviću priču, gotovi ste! Ma, gotovi!

VAMPIR: Ne, već – vi ste!

KANIBAL (upadne): Smem ja? (vampir klimne glavom) Odavno si mi težak smarač, piskaralo! Ti smor, a ja gladan…užasno!

( Kanibal ludački skoči na krvavog novinara i počne da ga kida i jede. Padaju iza scene. Pali anđeo gleda unezvereno. Ostali svi ostaju na sceni.)

PALI ANĐEO: To je bilo majstorski.

VAMPIR: Ti si novi?

PALI ANĐEO: Tek stigao. (pokaze na gore)

VAMPIRKA: Aha, još jedan.

VAMPIR: Samo na drugoj strani. Mračnoj.

VAMPIRKA: I tako izgleda pali anđeo? Šta želiš? (priđe mu)

PALI ANĐEO: On me doveo. Kanibal. Želim sa vama. Neću opet gore.

VAMPIR: Je li? Ne bih ni ja. Samo, vi nebeski slabo prolazite ovde.

( Devojka se probudi i vrisne.Vampirka čučne do nje i pomazi je nežno po glavi kao da joj je rođaka, rođena sestra, ali i ljubavnica. Sočno je poljubi u usta. Ona se ne buni.)

DEVOJKA (uzvraća strastven poljubac): Imala sam jeziv san. Kao da sam ceo život smrtnica. Nije li to užasno? Prava mora.

VAMPIRKA (mazi je): Sad si sa mnom. A ja te ne puštam nigde.

KANIBAL (stiže): Apetit mi još jači. Ovakve masne obožavam.

VAMPIR: Pravićeš nam probleme, a kanibale? Ti si plen, begunac. Jedeš ljudsko meso, ljudske sorte pričaju. A tebe bi da uništi jedan tvoj.

KANIBAL (ponizno): Srediću to. Srediću ja njega.

VAMPIRKA: A kada, dušo?

VAMPIRKA II: Želim da … Žedna sam!

VAMPRIRKA: Evo (otvara vrata) Noćni klub je predoziran smrtnicima!

( Vampirka nju gurne i sveža vampirica odleti u hipnotisanu gomilu uz tehno zvuke. )

PALI ANĐEO: I, možemo li svi da prođemo kod tebe?

VAMPIR: Kod mene da. Ne znam i za nju. Ti, anđele, još lutaš?

PALI ANĐEO: Kako misliš? Aha…seksusalno, da, pa, još uvek. Stalno. I gore isto tako. I kad sam dole. Jednostavno ne znam.

KANIBAL (priđe vampiru): Možeš li mi pomoći? Samo da saznam koliko imam godina. Znaš kako je to, prijatelju kad celu večnost baš nijednom ne slaviš rođendan? Blam. Porazno.

VAMPIR: Dobrodošao u moj život. Delićemo ga. (drži ga za rame)

- Zatamnjenje –

XI SCENA

( Imortal gleda anđela kako mirno leži i divi se njenoj lepoti. Mazi je, ljubi. Ona se polako budi. Osmehuje mu se. Miluje mu lice.)

ANĐEO: Gledao si me celu noć?

IMORTAL: Jedino to mi preostaje. Da gledam.

ANĐEO: Zar baš nikad ne možeš?

IMORTAL: Ne osećam potrebu…nikada.

ANĐEO: I šta sve vidiš?

IMORTAL: Sve…vilenim noćima. Obilazim klubove, tražim ubistva, prizivam smrt, nagledam se horora. I tako se selim. Iz stana u stan, ulice u ulicu, grada u grad, zemlju, kontinent, planetu. I ne mogu…ni da spavam, ni da umrem, ne umem više ni da pustim suze, ni da patim. Ali zato lečim druge, preuzimam taj teret, olakšavam im. I tad mi je divno. Nadao sam se da ću tako umreti. Sebično. Priželjkujem da je neko teško ranjen…

ANĐEO: I sad osećaš? Kad neko umre? Ko je sad otišao?

IMORTAL: Znaš i sama. Osetila si. Kako je tebi tad? Evo, sada?

ANĐEO: Ja samo odvodim duše, ne spasavam ih. A ti si opterećen. Preopterećen. Opsesivan. Ne smeš tako.

IMORTAL (poljubi je strasno): Znam da te volim zauvek. To je tako divno.

ANĐEO (pomalo odsutno): Najdivnije. Imamo večnost. Samo za nas.

( Oni se maze, miluju po licu vrlo nežno, slatko, pažljivo, ljube se. Ona je presrećna, ali i hladna, kao da ne veruje u toliku ljubav i sreću večnosti, jer to nije ni imala nikad.)

ANĐEO: Kako tolika sreća? Odakle takva lepota? Uživanje, milina…

IMORTAL (drže se za ruke): Ovako bih mogao večno. (grli je)

ANĐEO (pleše): Toliko nam i ostaje. Lepo mi je, ljubavi.

IMORTAL: Lepo nam je.

( Nežno se dodiruju, ljube, plešu uz hipnotičnu, ambijentalnu muziku, te su i oni kao hipnotisani. Njihov ples se prostire duž cele scene. Ništa ih u tome ne može omesti, sprečiti ni razdvojiti, bar tako izgleda. Ona mu sedne u krilo, oni su sada na podu. Rukom joj mazi glavu, kosu, ljubi je u teme. Ne odvajaju se. Kao da polako postaju jedno, ujedinjeni, večni…što im jer i životni – večni cilj. )

XII SCENA

( Sveža vampirka je u krilu vampirke u gotovo identičnoj pozi kao imortal i anđeo)

VAMPIRKA 2: Ovo je moj novi život. Samo moj. A kako to da se ne sećam starog? (vampirka je mazi po licu)

VAMPIRKA: I ne treba, dušo. Šta će ti? Videla sam ga. Bio je užasan.

VAMPIR (izlazi iz mraka, seda na stolicu “naopačke”): Ipak se sećaš. Bar te epizode. To je jasno.

VAMPIRKA 2 (uznemireno): Kako znaš? Jeste.

VAMPIR (poljubi je u teme): Ja sam u tvojoj glavi. Upamti.

VAMPIRKA 1: Ali ja ne znam. Čega se to jedino sećaš??

VAMPIRKA 2: (zamišljena): Mislila sam kako sam jaka…I da ću za sve imati snage, sve…Živimo zajedno moja utopljenost i ja, kad me život tako rani. Spavamo zajedno. (mazi se dok priča) Ne dam ja nju, ne da ona mene. Samo se utapam tako u učenje za ispit, tonem, lebdim, isključujem se potpuno, skroz. Zaboravljam da u životu treba i jesti, prošetati, disati, zaigrati, spavati, sanjati, popiti nešto…

VAMPIR: I onda se pojavio on? Ili se već pojavio?

VAMPIRKA 2: Neki beže u san, u sport, štetne poroke, ja u knjige. Svet tako protiče pored mene, bez mene, ne dozvoljava mi da me makar na tren njegova stvarnost ovlaš dotakne.

VAMPIR: Sad smo ti mi tu.

VAMPIRKA 2: Posle, kad se trgnem, i odlučim da i ja nešto doživim, ne snađem se, ljudi me povrede, a da im pritom ništa loše nisam učinila, ni pomislila, poželela…i onda sam se vraćala svom nestvarnom, sanjalačkom životu, čitala, upijala, i bilo mi tako lepo. Tako lepo! Niko me ne dira, niko mi ništa ne može, niko me ne povređuje, niko mi ništa zlo ne čini…Osim njega. On me ne pušta! Nikako!

( Tada nailaze kanibal i pali anđeo, slušaju je, upiljili se.)

KANIBAL: Ti samo kaži. Ja mogu da ga…smažem. Prste da poližem. I da ne kažeš, uradiću to. Kad tad. Naletim ja na svakog. To mi je u prirodi.

VAMPIR (šeta se nervozno): Prekinuo si nas. Ti, dušo lepa, nastavi.

VAMPIRKA 2: Zar moram? To je ionako prošli život. Možda kasnije. Sad više ne. (ljube se svo troje vampira) Želim da ga nađem…I umirim.

PALI ANĐEO: Odvedite me negde – gde ste i vi.

VAMPIRKA 1: Pa mi smo sad ovde. Ti bi samo da menjaš.

VAMPIR: I tebe, pali anđele traže oni gore. Obojica ste odmetnici. Odmetnuli ste se, u bekstvu ste, opasni ste po nas. Mi se čuvamo.

KANIBAL: Ej, čoveče, pomozi nam. (nervozno) Mi bismo da ukloniš tog idiota što izigrava Boga. Pobio sam mu porodicu. Pa šta?! A on me uhodi zato ceo vek skoro. Svuda me juri. Prvi, Drugi svetski rat, Vijetnam, Balkan, NATO, Irak, i ništa mi ne može. A ti mu možeš. Samo mi olakšaj. I idem. Ti si odabran. Molim te.

XIII SCENA

( Imortal je na saslušanju u policijskoj stanici, koga saslušava jedan inspektor, a upravo taj islednik neverovatno liči na ubijenog novinara, tačnije – identičan je, kao blizanac. Imortal ga zbunjeno posmatra sve vreme, ne može da se načudi.)

INSPEKTOR: I baš ništa kao one znate? (šeta se oko njega) Oglođani leševi, izvađena srca, usisana krv, ljudske lobanje neidentifikovane. A vi ste uvek blizu zločina. I tako mesecima, godinama, da ne idem dalje.

IMORTAL (tiho, kao hipnotisan): I vekovima…

INSPEKTOR (zbunjeno): Šta to čujem??

IMORTAL (glasnije): Kažem, ne samo godinama, i vekovima. Ljudska rasa izumire, nestaje. Ubijeni, pojedeni, masakrirani, istrebljeni, sve je to isto.

INSPEKTOR (unosi mu se): Otkud ti to? Pitam te ko ove pizdarije pravi! Ta sva sranja! Šta vekovima??

IMORTAL (zamišljeno): Ubija vekovima. Nema pomoći.

INSPEKTOR: Ti znaš ko ubija? I nećeš da mi kažeš, je li?

IMORTAL: Sad smo na ti? Baš čudno. Imate li – imaš li brata? Koji je nedavno eliminisan…tog brata?

INSPEKTOR (nervozno, iznervirano): Kakvog brata, čoveče, šta to lupetaš? Nemam, naravno, nikad!

IMORTAL: Kako znaš da nemaš? Mislim, sad i nemaš, jer je mrtav da mrtviji ne može biti, ali imao si. Družio sam se sa njim. A isti ti. Kao da ti je blizanac, a opet – nije. Osetio sam da ga nema. Stalno osećam. Pojeden. Jadni reporter. Možda je sam to i zaslužio, a hteo je baš suprotno.

INSPEKTOR: Tačno, nestao je neki novinar, danima ga traže, nije moj slučaj. Znači – skenjan? Nije nestao nego…??

IMORTAL (tužno): Da, veoma. Izbledeo, sagoreo, rastrgnut….

INSPEKTOR: I ti kao opet ni s tim nemaš baš ništa s tim?

IMORTAL: Baš. Ne veruješ? A zašto?

INSPEKTOR: E, fino, dođosmo i dotle. Zato što ne znam ništa o tebi. Druže! Ništa. Nisi zaveden. Kao da ne postojiš. A postojiš. Vidim te.

IMORTAL: O, da, veoma. A nisam ja ubio reportera. Samo znam da je gotov. I znam ko je. Video sam i njegovu lešinu. Ono što je od toga ostalo… kao i ovi gde ste me našli i doveli. To je između mene i njega. Razumeš? A tvoj dvojnik je hteo na ovu, drugu stranu. Zato je i umro. Takvi i umiru. A i ti imaš gubitke – sestra, brat. Slično k’o on.

INSPEKTOR (razbesni se, lupi o sto): Prekini, kretenčino nijedna!

IMORTAL: Jedina istina sada, ovde, danas, više od dva veka je da mi ne možeš ništa. I ja sam hteo sebi mnogo toga da naudim, stvari koje su nezamislive, samo da umrem, pa nisam. A sad neću. Ne želim. Lepo mi je. Našao sam sreću. Al’ ne i njega. Valjda hoću. Hoću i to.

INSPEKTOR: Šta si ti to kog kurca našao, a šta nisi nimalo me ne zanima. Znaš, ja…(vadi pištolj) ja zaista nemam pojma o čemu ti to tako usrano sereš. Nijednu jedinu reč, kunem ti se! Znam ih, poznajem, znam šta znače, ali jebem ti, ništa ne razumem! Ajde zato sad opet sve!

IMORTAL: Samo probaj. To i želim. Da se uveriš – kako ne možeš.

( Inspektor ne trepnuvši pripuca dva puta u besmrtnika i obori ga. On je nepokretan, inspektor iščekuje, zadovoljno se smeši. Ali, imortal onda polako ustaje, na zaprepašćenje inspektora. Odmeravaju se.)

IMORTAL: O-kej. Jesmo završili? (ovaj je zbunjen) Znam ko ih jede, ne znam kako da ga uništim. A samo ja mogu. Čekaću još. Moram.

INSPEKTOR (u šoku): Ti…ne možeš…da umreš….

IMORTAL: Ne, kao ni on. Ni da spavam. A on to može.

XIV SCENA

( Nova mlada vamprirka 2 šeta sama ulicama noću, sva zbunjena i unezverena. Za njom hoda pali anđeo, dok ih oboje prati u stopu prelepi anđeo. )

PALI ANĐEO: Kako ti ide? Navikla si se?

VAMPIRKA 2: Čudan mi je ukus krvi. Kao da metal sisam godinama. I stalno sam gladna. Nikad sita. Nikad…

PALI ANĐEO: Ne poznajem osećaj. Ali znam. Da ti pomognem, lepoto?

VAMPIRKA 2: Naravno. Nađi mi hranu, brzo.

ANĐEO (izlazi pred njih): Mogu li ja malo da uskočim?

( Vampirka i pali anđeo se trgnu čim je ugledaju, gledaju je zapanjeno.)

PALI ANĐEO (ljutito): Ti!? Opet me uhodiš! Želiš nešto od mene?

ANĐEO: Moraš gore, zovu te. Moram da te odvedem. (odmeravaju se)

VAMPIRKA 2: Smem li nju?

PALI ANĐEO: Smeš da pokušaš. Ali ne inače. Ona je kao ja. I ti.

ANĐEO (prilazi vampirki): Šta ti se desilo, dete? (mazi je po licu) Na šta ličiš, gospode…a lepa si.

( Tada nailazi i imortal, što veoma uznemiri palog anđela. Vampirka se uplaši, zagrize mahinalno anđela za ruku, ali nema “efekta”.)

PALI ANĐEO: I ti si stigao. The more, the marryer.

IMORTAL (lupi ga pesnicom u rame i stomak): Kao što vidiš.

PALI ANĐEO: Šta je? Ne možeš mi ništa.

ANĐEO (vampirki): Ni ti meni, mala.

( Iznenada nailaze još tri zlotvora – kanibal, vampir i vampirka.)

VAMPIR: Znači, ti si taj. Nikako da se sretnemo. I nisi nešto. Samo što si veoma živ. Ali to može i da se menja. Ništa nije toliko konačno.

IMORTAL (ignoriše vampire, prilazi palom anđelu): Ti si ništa za mene! Svi vi! Prestani da smetaš! Ona se muči samo zbog tebe! Neću to da dozvolim! Ko si ti? Ništavilo!

( Imortal uhvati palog anđela za gušu i krene da ga davi, ali mu vampir priđe sa leđa nonšalantno, uhvati ga za ruku i grubo mu je savije i iskrivi. Baca ga na pod i šutne ga.)

VAMPIR (pruža ruku imortalu): Mislim da se nismo…kako treba.

IMORTAL (odgurne mu ruku): Ne želim. Nikako. Jednog dana ćete nestati. To mora tako. (ustane)

VAMPIRKA 1: Ali ne danas, matorac!

KANIBAL: Tako mi je žao što tebe ne mogu da pojedem, lepotice. Samo smrtnike ubuđale ceo život i večnost. Muka mi je više!

ANĐEO (dolazi do vampira): Ti si jedan od poslednjih na zemlji. Istrebljenje je blizu. (obilazi ga, odmerava)

VAMPIR: Kako ti sve znaš! Nisam jedan od, nego baš poslednji! I ona. Ostali su na drugim planetama, dimenzijama, svetovima.

VAMPIRKA 1 (prodere se): Šta hoćeš ti, ledena? Frigidna! (gurne je) Vraćaj se gore! Kome je još potrebna frigidna žena? Ma da te ne vidim! (anđeo trpi njeno guranje i udarce po licu) Želim da mi vratiš! Dosta mi vas je! Sve sami pacifisti kao! (odgurne anđelu) Eto ti!

IMORTAL (pridrži anđelu da ne padne): Ljubavi moja…Želiš da idemo? Evo, samo da im vratim…

ANĐEO: Ne, nemoj. Bez toga, molim te, ako me voliš…

IMORTAL (naglašeno, zbunjen): AKO te volim? (ljubi je u usta nežno, uz milovanje kose) Pa ja tebe najviše, najduže, zauvek …

ANĐEO: I najlepše, ljubavi, znam, zato nemoj. Samo zato.

( Ona ga mazi i ljubi, ostali im se smeju)

VAMPIRKA 1: Posisala bi ih oboje. Baš glupo što nisu smrtni. Ne mogu da ih gledam ceo život. Poludeću!

VAMPIR: A ti onda nemoj.

VAMPIRKA 1: Idem. Žedna sam. Ideš i ti, lepa?

VAMPIRKA 2: Moram! (uhvate se za ruke) Dehidriraću….(uzdahne)

ANĐEO: Neee…nemoj ići za njom. Mogu te spasiti.

VAMPIRKA 2: Ali ja to ne želim. Oladi.

( Njih dve odlaze, a tri zlotvora ostaju, opkoljavaju besmrtnika i anđelu. Niko se nikog tu ne plaši, nema razloga, jer ne mogu da naude jedni drugima.)

KANIBAL: Ortak, ti znaš da ima samo jedan način. (priđe imortalu) Ko zna, možda ga baš sad ubodem. (napadne ga, udari ga rukom u glavu)

IMORTAL: Impresioniran sam. To je sve?

ANĐEO: Mi idemo sad. Čujete? (oni krenu polako)

IMORTAL: Ali on…On mi je ubio porodicu.

KANIBAL: Osmu! Pa šta. Imao si do kraja svih sedam. Ja nijednu! Ne znam ni kad sam rođen. I ženiš se smrtnicama. Glupak.

VAMPIR (zaustavi ih): Ne idete vi. Prvo da se dogovorimo. Vi ne dirate mene, ni moje, ni ja vas, ni vaše! Razumno, fer ?

IMORTAL: Zlo mora da se istrebi!

PALI ANĐEO: E, i ne mora. Ti nećeš!

ANĐEO: Ti ni ne znaš šta je šta. Gore si razlikovao. Ovde ne.

VAMPIR: Ja sam upozorio. Gubite se! I kako bi on bio pali anđeo da ne zna šta je zlo? Ne razmišljaš. On je satkan od zla, obožava ga.

KANIBAL: Hranimo ga time. Opet sam pobedio! Uvek!

IMORTAL: Videćemo se kad budemo sami.

VAMPIR: Od sada više nikada nećete biti sami vas dvojica. Nikad!

PALI ANĐEO: Ubiću te sledeći put, obećavam, samo mi priđi!

ANĐEO + IMORTAL: Meni se obraćaš??

( Tada nailazi imortalov najbolji prijatelj sa velikim nožem, prilazi svima. )

VAMPIR: Eto, opet si u prisustvu veličine. Kakav je osećaj, stari druže?

PRIJATELJ: Ne znam, ti meni reci. Kakav je?

VAMPIR: O, znači nisi srećan što me vidiš? Smešno.

PRIJATELJ: Je l’ ti izgledam srećno?

IMORTAL: Beži, prijatelju, povrediće te, nov je.

PRIJATELJ: Neće, ne brini. Samo brineš.

( Čovek prilazi svoj trojici, koji su pomalo uznemireni )

KANIBAL: Ne znaš način! Jebi se, jebi se, jebi seeee!

( Prijatelj ošamari kanibala i zarije mu nož duboko u nogu, on vrišti)

PALI ANĐEO: Jao, nemoj i mene.

VAMPIR: Super. Imaš i za mene nešto?

KANIBAL: Joooojjj, što boli, boli, boli, boli, bboooolii! (pada na pod)

IMORTAL (prilazi zbunjeno kanibalu): Kako to da ga boli – ovoliko?

PRIJATELJ: Načeo sam skota. Ti ćeš ga dokusuriti, kad dođe vreme.

( Vampir ošamari imortala jako, a onda prijatelj udari vampira u lice. )

VAMPIR: Uouuu! Strava! Izjednačeni!

IMORTAL (šutne vampira u stomak): E, sad jesmo!

VAMPIR: Znači, tebi dugujem, matori. Zapamti to. Ja hoću. Sad idem. Moram da pijem. Hitno! (kreće)

KANIBAL (izvlači nož iz noge uz dreku): A ja moram da jedem.

ANĐEO: Pustićete ih? Ubijaće!

PRIJATELJ: Za sada. Neka ih. Neće dugo. Verujem ja u njega.

IMORTAL: To pričaš već vekovima.

PRIJATELJ: Pa ne baš, pretera ga.

-( Zatamnjenje)-

- KRAJ PRVOG ČINA -

- DRUGI ČIN -

XV SCENA

( Anđeo dolazi sa imortalom i prijateljem u kuću. )

ANĐEO: Ti nemaš ime, a on nema ni rođendan.

IMORTAL: Imamo, samo ne znamo. Je l’ to isto?

PRIJATELJ: Pozitiv i negativ. Nikako da okonča….

ANĐEO: Kako ne znaš, ljubavi? Ne možeš da se setiš? A roditelji?

IMORTAL (miluju se): Oni su zbrisani odavno. Neko im je pronašao način. Ne znam ko, ne znam kad, ni kako…ne sećam ih se. Nimalo. Mene taj nije. Nije mi našao način. A ne znam ko…

ANĐEO: Da li je on još tu – negde, blizu?

IMORTAL: Ne mogu toliko protivnika da imam. Nemoguće…

PRIJATELJ: Misliš – da pobediš? Uvek ih možeš imati previše.

ANĐEO: Ja ću ti pomoći – sve…da ga nađeš, da se osvetiš, sve da završiš. (ljubi ga, grli ga čvrsto) Moram da idem sad. Vraćam se.

IMORTAL (drži je za ruku): A ja? Mogu s tobom? Gde ćeš?

ANĐEO: Gore. Ne možeš, ne još. Zovu me.

IMORTAL (drži je): Uzeće mi te! Neću! Ne dam te!

ANĐEO: Ne budi dete, neće. I ti isceljuješ ceo život. Vidiš smisao života u tome. Moram i ja da spasavam. Želim.

PRIJATELJ: Zar anđeli samo ne gledaju? Obično se ne mešate.

ANĐEO: A vi se sad mešate. (pomazi imortala) Moram. Volim te. (ide)

IMORTAL (ljubi je): Ne može više od najviše.

ANĐEO (sa osmehom) : Ne može. (odlazi)

PRIJATELJ:Puno joj veruješ, samo zato što nije smrtna. Neću da patiš.

IMORTAL: Ni ja to ne želim. I neću. Obećavam ti. Nikad više. Znaš kako je to divan osećaj kad to znaš? Kako je tebi žena?

XVI SCENA

( Dve vampirke sede zadovoljno pored dva ljudska leša i brišu rukom krv sa usana.)

VAMPIRKA 2: Baš je bilo lepo.

VAMPIRKA 1: Uvek je, dušo. (mazi je po kosi) Nisi završila priču.

VAMPIRKA 2: Nisam, i ne moram. Znaš, ne osvrćem se, ne više. Sad sam ovde, to sam što jesam. (pomazi je po telu)

VAMPIRKA 1: Kažeš to kao da se stidiš. (mazi je po licu)

VAMPIRKA 2: Ne, samo mi je novo, pa tako…

( Njih dve se prvo nežno, a onda strasno poljube i ljube.)

VAMPIRKA 1: Nemoj da ti je neprijatno. Jesi bila sa ženom?

VAMPIRKA 2: Ne…možda. Da, mislim. Ne znam. Ne sećam se. A lepo mi.

VAMPIRKA 1: I meni je. Još više.

(Nastave da se ljube i ližu, ali ih prekida dolazak prelepog anđela – anđele. Ona sva sija od lepote. Njih dve je odmah primete i smeše joj se. )

VAMPIRKA 1: Kako si nas našla? Ti bi da nam se pridružiš?

ANĐEO: Tebi ne. Beži! Ti si šljam. (priđe im obema)

VAMPIRKA 1: Opa, ti znači lutaš? (Njih dve se odmeravaju kao plen)

VAMPIRKA 2: Ovo je sve zbog mene?

VAMPIRKA 1: Ona je moja, znaš?

ANĐEO: Otkud? Otkad? Poseduju se samo stvari, predmeti, materijalno. Moraš da je oslobodiš. Suviše je mlada. Čak iako je prekasno.

VAMPIRKA 2: Šta imaš da mi ponudiš?

ANĐEO: Ono što svakom treba. Spasenje. Jedino to.

VAMPIRKA 2: Ali ja to ne želim!

VAMPIRKA 1 (ceri se): Ali ona to ne želi! Pametno!

( Anđela prileti vampirki 1 i zavrne joj ruku veoma brzo i naglo. Ova je ugrize za rame, gurkaju se, koškaju. Anđela obori vampirku 1, uhvati je čvrsto za vrat, davi je, ne pušta je, dok se ona na podu dere i trese. Vampirka 2 im prilazi mirno i hipnotisano. Gleda ih obe, a ne spušta pogled sa anđele, divi joj se, zbunjena je. )

VAMPIRKA 2: Poćiću s tobom…nakratko. Samo je pusti, molim te. Nemoj je povrediti. A ja ne znam kako da se borim protiv tebe.

ANĐELA (nasmešeno): Daj mi ruku.

( Anđela ipak pusti vampirku 1, a vampirka 2 joj pruža ruku. Njih dve polaze, ali tada nailaze pali anđeo i kanibal, vrlo ljuti i besni. Zaustavljaju ih. )

KANIBAL : Je li, gde si ti to krenula??!!

PALI ANĐEO: Mnogo sebi dopuštaš. I gore, i dole, svuda. Ne može više tako. Od sada drugi, novi list! (prilazi joj “naoštren” )

ANĐEO: Sama je pristala. Želi. (ne pušta joj ruku) Kako noga, a?

KANIBAL: Šta ćeš ti sa onim jadnikom? Štitiš ga k’o jadnica neka. Ja sam ti…mi smo ti bolji. Mnogo! (pomazi je po glavi, ona se odmakne)

ANĐELA: Mislim da o tome ipak samo ja odlučujem. Ne možeš biti bolji od bilo koga kad si sam veoma loš, zao, iskonski. Nema ničeg dobrog u tebi i ponosiš se time. Ti si samo senka, koja će nestati, čim moja ljubav nađe taj način – jedinstveni. Vi ste samo kopije, dvojnici.

PALI ANĐEO: Jesi završila? Konačno.

ANĐELA: Ništa mi ne možeš. Mislim da ti je do sada to jasno.

VAMPIRKA 2: Idemo li? A gde?

ANĐELA (grli je): Da, dušo. Krećemo. Samo pazi…

( Pali anđeo i kanibal u isto vreme napadnu anđelu i vampirku 2, dok se vampirka 1 sladi time i skače ludački od sreće. Ali, anđela i vampirka 2 uspevaju da šutnu obojicu u stomak i uhvate ih za gušu – anđeo palog anđela, i vampirka kanibala. )

ANĐELA: Ipak ste slabi.

( Drže ih tako nadmoćno za gušu, oni kašlju, a zatim ih puste i gurnu na pod. Odlaze.)

KANIBAL: Šta mi je? Nisam mogao…

PALI ANĐEO: Jača je. Vampir će biti ljut. Znam ga. Biće.

VAMPIRKA 1: Naravno. Nesposobni kreteni! Ali stvorićemo mi njih još. Ona je samo jedna. Vucite se! (polazi)

KANIBAL: Nisam jeo. Suva mi usta, voda mi ide…nepodnošljivo.

XVII SCENA

( Lepa anđela stiže sa vampirkom do usamljenog, izolovanog mesta. )

VAMPIRKA 2: Već sam ujedena. Nema pomoći.

ANĐELA: Znam. Nisam ovde da bih promenila bilo šta.

VAMPIRKA 2: A šta… kako onda?

ANĐELA: Bar da te čuvam. (gledaju se, vampirka je odsutna malo)

VAMPIRKA: Te noći padala je kiša. Ja sama, I tako bih se smejala. Noćas bih pisala. I onda pišem. Pismo. Potpunom strancu. Drug moje ljubavi. Ni videla ga, ni čula. Ne zna on mene, ni ja njega. Htela sam da pišem bratu, i kolegi, i drugarici, ali sam njemu…jer, za tu noć nemam više izvini ni za koga. Prija mi što pišem nekome ko me nije povredio, ni rastužio, ni obradovao, iznenadio, ništa nije rekao, ni lepo, ni ružno, dobro, loše, maliciozno…ne. Samo ćutim.

ANĐEO: On je taj, tako? (mazi je po kosi)

VAMPIRKA: On je sve to postigao. Štitio me kao od svog nepažljivog druga. A trebalo je od sebe. Noćas tako lepo miriše kiša, divno zvuči. Kiša sa prašinom iznad vreline betona…srce ce mi prepući. On voli, ima drugu, a ja sam u drugom gradu. I volim …

ANĐEO: Njegovog druga?

VAMPIRKA: Da, veoma. I on mene. Shvatila sam da veoma volim njegovo ime. Onako, bez zadrške, bez rezerve, ljubavlju sestre, majke… A ime mog dalekog momka mi nikad nije značilo. Nisam se za njega vezala, niti ću. (anđela je miluje po obrazima)

ANĐEO (nadovezuje se istim mislima): Nikad ga nisam zvala imenom. Uvek sam smišljala više imena, jer nisam želela da moja ljubav nosi samo jedno ime. (vampirka je zbunjena kako joj ona čita misli) Nikada moja ljubav nije bila ista. (anđela joj se priblizi)

VAMPIRKA: I on je došao, iz drugog grada, njegov drug…da me vidi. Kad već on nije hteo, nije mogao, ni smeo, onda njegov drug…Htela sam da me zaljubi, da me zavoli, da me….

ANĐELA: Ali on je samo prodro u mene….otkinuo me celu…

VAMPIRKA: Plakala sam, povraćala, preklinjala, slinila…

ANĐEO (mazi je): Mislila sam umreću. A onda odjednom samo ode. Tiho sam napustila stan, izašla u noć, kao da ničeg nije bilo.

VAMPIRKA: Samo sam hodala, besciljno, dok nisam svu snagu izgubila, sela na stepenik i samo plakala, i dalje i jače, kao nikad u životu. Satima.

ANĐEO: Zaljubljena, do kraja, do beskraja, do večnosti, u svog lepog momka, koji je daleko, van horizonta. Jednom u životu se tako nešto desi. I desilo se. I te noći, niko nikad više neće raniti malu devojku iz malog mesta. Ne. Niko nikad, jer niko nikad više neće dobiti tu šansu!

VAMPIRKA: I znaš šta sam uradila? Ali, tek sad, preobražena? Našla ga, bila sam uporna. U mraku. Izvadila oči. I srce. I zakopala ga.On mi je uzeo jedino što je moje i što ne mogu vratiti i čuvati za nekog drugog.

ANĐEO: Da ga niko nikad ne nađe. I neće!

( Njih dve se posmatraju nežno, senzualno, emotivno, zavodnički, atraktivno.)

VAMPIRKA: On i ja smo na ovom svetu bili sasvim nemogući. Potpuno sasvim, do kraja nemogući. Kao ti i ja. Jedu mi se jabuke. Žeđ.

ANĐELA (približi joj se blizu lica, na podu su obe): Mnogo si lepa.

VAMPIRKA: I ti. Baš jesi. Jesi li ljubila nekad ženu?

ANĐELA: Ne. Mislim da ne. Ni gore.

VAMPIRKA: Tolika večnost, i nisi? A je l’ bi volela? Sviđam ti se?

ANĐELA: Da, veoma, naravno…Mislim…

( Maze se, posmatraju, dodiruju usnama, istražuju, pipkaju, a onda i ljube – dug poljubac)

VAMPIRKA: A zašto ovo radiš? Prija?

ANĐELA (uzdahne): Ohh daaa…Zato što si ti ja. I ja ti. Ti si moja. Moj prethodni život. (One se ljube i dalje, sa uživanjem, do duboko u noć)

XVIII SCENA

( Imortal zabrinuto čeka u kući svoju anđelu. Ona dolazi. On je ozaren. Gledaju se srećno i zaljubljeno. On joj priđe, uhvati je oko struka, ljube se. )

IMORTAL: Nedostaješ. Puno. (ne pušta je, ljubi je)

ANĐELA: Pa tu sam, ljubavi. Nemoguće da ti nedostajem kad sam tu.

IMORTAL: Stalno. Šta ću. (grli je)

ANĐELA: Opet ne veruješ?

IMORTAL: Ne. Jesi li našla to što si želela?

ANĐELA: Daaa…I opet ću. (poljubi ga)

IMORTAL: Znaš li koliko smo zajedno?

ANĐELA: Da, ljubav, pola veka već.

IMORTAL: Hvala ti puno. (leže na podu)

ANĐELA: Zašto mi se zahvaljuješ? I meni je lepo. Prelepo. Čudesno.

IMORTAL: Oni gore se ne bune što smo ovoliko dugo? Mislim, ti?

ANĐEO: Još uvek ne. Nemoj misliti o tome. Uživaj sada, kao do sada.

( Tada nailazi isti onaj detektiv što je ispitivao imortala, reinkarnacija novinara. )

DETEKTIV: Dobro veče, lepi ljudi.

IMORTAL (trgne se): Opet vi? A kojim dobrom sada?

DETEKTIV: E, da je te sreće…još raskomadanih telesa. Oglođanih.

ANĐELA: Kakve mi imamo veze? Ili on? Znate ko je to!

DETEKTIV: Ne znam, jer on ne želi da mi otkrije. Sam će, kako kaže.

IMORTAL: Da, i vi mi ne verujete. Jurite ga pola veka.

DETEKTIV: Jeste, pola veka, kako proleti kad čovek ima cilj. Sad sam u penziji, ali bih ipak ovo da rešim, na kraju…da ne ostane…

ANĐELA: Samo on (pokaže na besmrtnika) može to da reši. Da ga uništi. Ne znam kad, ni kako, ali – on!

IMORTAL: A kanibal kao ne može mene?

ANĐELA: Nadam se. (mazi ga)

DETEKTIV: Želim da budem prisutan. Ako to nije lično. A i da jeste…

IMORTAL: Jeste li dobri prema svojoj deci?

DETEKTIV: Pa, imam ljubavnicu. To ih razara.

IMORTAL: Znači i u ovom životu.

DETEKTIV: Samo ovaj i imam.

IMORTAL: Prošli ste izgubili. Kao reporter. Opet ne znate.

ANĐELA: Niko nikad ne zna za svoj prošli život. Pa ni vi.

DETEKTIV: Opet lupate, lupetate, sve isto. Uhvatiću tog zlikovca, ko god da je, obećavam sebi i vama. Čujete? Pre vas!

( Detektiv odlazi besan, dok ga ovo dvoje sažaljivo gledaju. )

IMORTAL: Ljubavi, a pali anđeo? Možeš li ti njega naći?

ANĐELA: Misliš, da ga ubijem. Tražim ga, da. Ali ne mogu ga ubiti. I njega samo ti moraš, možeš. Ja ne. I vampira.

IMORTAL: Zar sve? Kako?

ANĐELA:Tako su nam karte podeljene.(grli ga) Još nisi shvatio.Da, još je ta bolest teška. Ali hoćeš. I biće lepo, lepše. I biće lakše.(ljubi ga)

IMORTAL: Bolest? Koja bolest? (ljube se) Koja bolest? Besmrtnost?

ANĐELA (ljubi ga sve vreme da skrene temu): I to je bolest. Ali ne to. Ne to. (nastave da se ljube i spremaju se za vođenje ljubavi.)

XIX SCENA

( Detektiva prate pali anđeo i kanibal, za petama su mu. On ništa ne primećuje, sve dok mu ne ispadne pištolj iz džepa. Taman da se sagne, pali anđeo mu ga oduzme. )

PALI ANĐEO: Izvini, ali ne može. Moraš umreti, ali odmah, prijatelju. Nećeš ti ništa i nikoga otkriti.

DETEKTIV: Molim te, nemoj. Imam ženu, sina, dve kćerke, bolesnog druga.

KANIBAL: I ljubavnicu! I to sa 80 godina! Sramoto!

( Pali anđeo ne trepnuvši upuca detektiva i na mestu ga ubije prvim metkom iz blizine.)

KANIBAL: Sjajno! U centar! Briljantno! Car si!

( Nailazi vampir, apludira mu sa oduševljenjem. )

VAMPIR: Ajde sad lepo, kao i uvek. Isisaš ga, jedeš, a mi ga završimo. Divan si, anđele. Nema divnijeg….

( Pali anđeo ritualno i hipnotički kreće da grize i jede sirotog detektiva, dok ova dvojica sa uživanjem posmatraju taj stravičan prizor, cereći se. )

XX SCENA

( Imortal se ne odvaja od anđela. Ona spava, a on, naravno, ne može. Tada mu u posetu dolaze – prijateljica slepa devojka sa autističnim bratom. Imortal im se obraduje. )

SLEPA DEVOJKA: Izvini što nismo dugo bili. On je bio bolešljiv.

IMORTAL: Samo da ste došli. Uvek volim da te vidim.

SLEPA DEVOJKA: A ja tebe ne mogu.

IMORTAL: Da, izvini. Lepa si danas.

SLEPA: Uvek sam. Svi mi to kažu. Ne znam da li me lažu. Ti si iskren. Zašto me toliko voliš i često zoveš? (prilazi mu)

IMORTAL: Znaš ti, dušo, bliski smo. Isti smo.

SLEPA DEVOJKA: A ko je ona? (priđe mu)

IMORTAL: Kako znaš? (ona ga mazi po licu)

SLEPA: Misliš kako vidim? Osećam je, dovoljno je. Hladna je. A lepa. Ne, prelepa. Lepša od mene. A nije odavde. Ne kao ti, i ja.

IMORTAL: Nije. Sa neba je.

SLEPA: Znala sam. Jesi li sada srećan? Onako, puno?

IMORTAL: Ne, ne mogu biti.

DEČAK: Ne srećan, ne srećan, a što ne srećan?

IMORTAL: O, pa on priča. I to razumno. Divno.

SLEPA: Da, nekad može. (mazi brata) Nije mutav. Ni retardiran. Samo autista. Moj bata. Moje sve. (mazi naizmenično brata i imortala)

IMORTAL: Imam puno nevolja.

SLEPA: Kanibal? Još živi?

IMORTAL: Još. A i pali anđeo. I vampir.

SLEPA DEVOJKA : A koliko još?

IMORTAL: Dok ne nestanu.

DEČAK: A kad je to? Kad, kad, kad, kad, kad, kad, kad, kad, kad, kad?

IMORTAL: Verovatno nikad.

SLEPA: Nikad nećeš shvatiti. Moraš ih ti uništiti.

IMORTAL: Znam. To mi svi kažu.

SLEPA: Naravno. S razlogom.

(Anđela se tada budi, gleda u slepu devojku, pomalo zbunjeno. Imortal ih mazi po licu.)

ANĐELA: Neobično si lepa.

SLEPA: I ti. Ne vidim, ali znam.

ANĐELA: Znam da znaš. Ljubavi, ona ti je retki prijatelj, smrtnica?

SLEPA: A ti si ta velika ljubav?

ANĐEO: Najveća. Večna.

SLEPA: Lepo, blago tebi. Ali ništa nije večno. Sve je prolazno. Jedino je večno to – da je sve prolazno.

ANĐELA: Da, tako pričaju smrtnici.

SLEPA: Njemu je i potreban tako neko. Žao mi je da ne nađe pravu.

ANĐEO: Da li si takva od rođenja, dušo?

SLEPA: Da, na jedno oko. Nisu ga spasili. A onda i drugo. Odavno.

ANĐEO: Nemaš snove?

IMORTAL: Slepi ne sanjaju.

SLEPA: Ne, ne, imam ih. Retko. Scene, prikaze, senke…kako mi život leti, bitni momenti. (smeška se stidljivo) I fantazije, puno fantazija.

ANĐELA: Kakve, lepoto? (mazi je)

IMORTAL: Ne moramo znati sve.

ANĐELA: Ne moramo. Ja samo želim.

SLEPA: Neka, i ja želim. (umiljava se) Kako volim. Kako vodim ljubav. To je to…Niko me ne želi, fantazije su mi jedino. Uvek su mi lepe. Sa muškarcem, muškarcima. I ženom, ženama, i ženama i muškima, i tako.

( Njih troje se tada zamisle. Imortal je stidljiv, malo se unervozio. Anđeo miluje slepu prelepu devojku, divi joj se. Imortal sedne sa dečakom, nešto mu tiho priča, u senci je. Tada nailazi vampirka 2, tek probuđena, proteže se i zeva. Anđeo je zove rukom. Slepa lepotica se uznemiri. Malo ustukne, udalji se. )

SLEPA: Ko je ona? Ima krvi…

IMORTAL: Lečimo je, pa tako.

ANĐELA: Ššššš….ne brini, dušo, ne plaši se, nema razloga.

VAMPIRICA 2: Mnogo je lepa.

ANĐELA: Reci to njoj.

VAMPIRKA 2 (priđe slepoj devojci): Mnogo si lepa.

SLEPA (opipava joj lice): I ti. Da li si zaista takva i ovde? (pipa joj grudi)

IMORTAL (priđe im obema, zagrli vampirku): Bićeš dobra, važi?

VAMPIRKA 2: Obećavam. Bez krvi.

SLEPA: Ja želim i tebe, dragi, lepi.

IMORTAL: Znam, ali ne mogu. U nekom drugom životu.

SLEPA: Ali neće ga biti. Nije fer.

ANĐELA: Želiš li i mene?

SLEPA: Daaa…imaš divan dah. I miris tela. Nezaboravno.

IMORTAL (poljubi slepu devojku): Idem. Vidimo se posle. Ti si mi najbolja prijateljica ikad. Neka bude tako.

( I anđela poljubi slepu devojku, a onda i imortala. Zatim njih dvoje odlaze sa autističnim dečakom, držeći ga za ruke. Vampirica se mazi sa slepom devojkom, divi joj se, razgleda je, ljubi je po obrazima nežno. )

VAMPIRICA: Savršeno telo. Da li si ga koristila?

SLEPA (mazno): Ne pamtim, davno…

VAMPIRICA: Iz ljubavi i volje davno….a nevoljno – nedavno.

SLEPA: Kako znaš da sam…na silu? (uznemiri se)

VAMPIRICA (ljubi je): Osećam, lepoto. I to me pali. Užasno. Pojela bih te!

XXI SCENA

( Vampir, zla vampirica, kanibal i pali anđeo su na okupu. Vampir se ljubi i liže sa svojom vampirkom, sisaju krv jedno drugom. Ova dvojica to gledaju uz osmeh. )

KANIBAL: Lep prizor. Veoma. Raskomadao bi ih ja…

PALI ANĐEO: Ne uzbuđuje me, a trebalo bi. Strašno sam gladan. I žedan čak, a nekako mi je i hladno.

KANIBAL: Postao si deo nas, navikni se već jednom!

VAMPIR: Lepota poroka i zločina je u čistoći i večnosti čina. Strah, odbojnost, prestaje kad se suočiš s novom žrtvom. Tako, anđele?

PALI ANĐEO: Da, da, prija mi, navukao sam se. Kao da ne znam drugo.

KANIBAL: Ni ne znaš ništa drugo, druže. Welcome to my world! I ništa mi ne fali, samo da znaš.

( Vampir i vampirica obilaze oko njih, kao oko plena i ljubavnika, proučavaju ih. )

VAMPIRKA: Smem li sa obojicom?

VAMPIR (zbunjen): Mene pitaš? Za dozvolu? Kako si ti dobra. Ma, ovde smo svi naši. Nauči to, lepa. (odgurne je do njih)

KANIBAL: Hvala ti. Puno! (priđe gladno – apetitski vampirki)

VAMPIRKA: Ne hvala. Ipak ne…s tobom ne. (gurne ga od sebe) Samo bih anđela. Da okajam sve grehe.

( Ostali se na to cerekaju. Pali anđeo i vampirica se hipnotički poljube i onda odlaze dalje, da se osame. Vampirica se smeje, kao da je srećna i da joj prija. )

VAMPIR: Dugo se nije smejala…ovako.

KANIBAL: A mene neće. Glupi lezbos!

VAMPIR: Kakav lezbos! Ti si kreten nikakvi! Pa je l’ sad otišla sa…? Ti sve shvataš lično, prijatelju.Mnogo si osetljiv, ma preosetljiv.Uginućeš takav. Samo ćeš jednom – uvenuti.

KANIBAL: Znam, to mi svi kažu. Jača je od mene. Ta sujeta.

VAMPIR (sažaljivo): Da li si bar nekad našao neku za sebe?

KANIBAL: Jesam… (tužno) I sve sam ih pojeo. Posle seksa uvek umirem od gladi. Pa tako tad. Znaš onu priču o škorpiji i kornjači?

VAMPIR: Jaaaooo, celu večnost je slušam. A ti si škorpija?

( Kanibal klimne glavom ponosno. Vampir seda u turski sed, meditira. Kanibal se povije, hvata se za stomak, grči se – za njega nastupa kriza. )

VAMPIR: Kontroliši se, čoveče.

KANIBAL: Samokontrola je precenjena.

VAMPIR: Ne, ti si precenjen. Običan otpadnik. Ali postojiš, dugo si opstao, možda i predugo. Ne znam samo tvoju ulogu u lancu ishrane.

KANIBAL (nasmeje se): Upravo u tome – ishrani!

( Na drugoj strani, u polu-tami strasno vode ljubav vampirka i pali anđeo. Nerazdvojni su, proždiru se, uzdišu, maze se, glođu, … a onda prestanu naglo, kao prema naredbi. Leže, dišu, uzdišu, drže se za ruke. )

VAMPIRICA: Kad si tamo gore, to ne radiš često?

PALI ANĐEO: Zato sam sve češće ovde – dole.

VAMPIRICA: Kad ćeš više srediti tu tvoju? Ona juri tebe, umesto ti nju.

PALI ANĐEO (ustaje uvredjen): Ne juri ona mene, i ja ne bežim. Neka samo dođe. Čekam je. (vampirica ga gleda zaljubljeno)

VAMPIRICA: U prednosti si što ona ne sme da ubija. Smešni anđeli.

PALI ANĐEO: I ja sam anđeo.

VAMPIRICA: Ne, ti si pali anđeo. Taj tvoj lik najviše volim. (mazi ga) Vampir mi je dosadio, kanibala se gnušam, a ti…uhh! A sviđa mi se i ta tvoja. Ljubila bih je, a ona neće. Otela mi je žrtvu, samo za sebe. Šta, kao izlečiće je? Viši cilj, šira slika, šta li? Mala je ionako gotova.

PALI ANĐEO (nervozno se šeta): Ja samo želim da me ne vrate gore.

VAMPIRICA: I neće, ako budeš pažljiv, obazriv, pametan, velika vam je tu konkurencija. I ako ti prvi likvidiraš nju! Moraš pobediti kurvu!

PALI ANĐEO (uznemiren): Ne tako o njoj.

VAMPIRICA: Šta je sad, majku ti tvoju? (obori ga naglo na zemlju, uhvati ga za kosu, zabaci mu glavu snažno) Na čijoj si ti strani? Ko su ti neprijatelji? Imaš li predstavu? Voliš je? (sa gađenjem) Nju?

PALI ANĐEO: Voleo sam je. Ne sećam se da jesam, kad, kako, koliko, dokle … ali znam da jesam. (ona ga pusti, te ga miluje.)

- Zatamnjenje –

XXII SCENA

( Anđela i imortal nežno vode ljubav pod belim, velikim, čistim pokrivačem, jorganom. Ljube se, ližu, maze, kao da im je ovo poslednji dan, poslednji susret.)

IMORTAL: Uvek savršenstvo.

ANĐELA: I sa tobom.

IMORTAL: Ne želim ništa manje.

ANĐELA: Nećeš ni dobiti. Samo više, uvek više.

( Ponovo se pojavi smrt u tamnoj odori, stoji i nadgleda ih iz prikrajka, naslonjena o zid.)

ANĐELA: Pričaj mi o svojoj ženi, molim te. Želim da znam.

( Imortal se samo okrene, ustane, ne želi razgovor. Ona se zabrine, tužna je, ide za njim.)

ANĐELA: Opet sam preterala. Oprosti mi na tome. Samo…moraš da progovoriš…i o tome. Malo. A decenijama ćutiš.

IMORTAL: Kako su njih dve?

ANĐELA: Spavaju. Kao bebe.

IMORTAL: To je greška. One su greška.

ANĐELA (začuđeno) : Ljubav je greška? Uživale su. Kao ti i ja. Dobro, ne tako, niko nije kao ti i ja. Šta ti je? Ljubavi, voliš nas?

IMORTAL: I ti si je volela? Onako…?

ANĐELA: Anđeli su nekad dvopolna bića, nekad seksualna…a češće bespolna. Ja nisam ta češća.

( Imortal nervozno kruži po sobi, a onda spazi smrt pored i zagleda joj se u oči. )

IMORTAL:Šta je ti sada? Ne možeš mi ništa! Molio sam te decenijama i preklinjao, nisi mi ispunila ništa, ni saslušala. Tek sad nećeš!

ANĐELA (prilazi mu): Kako to da su ti jedini prijatelji slepa lepotica i autistični dečak? Jedini smrtnici koje poznaješ?

IMORTAL: Tako vidim svet. Ceo. Bez svesti, bez vida. Misao se rađa slepa, ali se razvija gledanjem.

( Iznenada nailazi besmrtnikov najbolji prijatelj )

IMORTAL (obraduje se): Konačno da ne posetiš. Zaboravio si me.

PRIJATELJ (zagrli ga): Nisam nikako. Sahranio sam porodicu – celu. Da, čovek se na to ipak ne navikne – uvek.

ANĐELA: Prekinuli ste nas baš u tome.

IMORTAL: Ljuti se što ne želim da pričam. Znaš o čemu.

ANĐELA: Ne, ne ljutim se, samo…Želim da se otvoriš malo.

PRIJATELJ: Hoće on to nekad.

( Imortal se prošeta, onda sedne na pod. Gleda zamišljeno “kroz” njih, setan, melanholičan, malodušan, deprimiran. Anđeli je sada žao. )

ANĐELA: Ljubavi, nemoj biti takav.

IMORTAL: Sama si ovo tražila.

( Gase se svetla. Imortal “prelazi” – seli se u svoj prošli život sa osmom ženom, smrtnicom. Ona je lepa žena, izgleda identično kao sve njegove prethodne žene, ali i kao slepa devojka. Imortal leži sa njom u krevetu, ljube se, vole, vode ljubav nerazdvojni su. Ona ga posmatra zaljubljeno, mazi ga po licu i kosi.)

ŽENA: Najbolji na svetu. Muž, prijatelj, otac, ljubavnik. (miluju se) I dalje ne možeš da spavaš?

IMORTAL: Pa ne. Pokušavam…i ne.

ŽENA: Želim zauvek sa tobom. Večno.

IMORTAL: Ti si prva koja mi je to rekla. I ja želim.

ŽENA: Nisi uverljiv, šta ti je?

IMORTAL: Ti mi ne veruješ - da sam besmrtan. Čuvam te. Otkad si obolela, pazim na tebe. Otklonio sam ti problem. Bilo je maligno. A onda i benigno. Ali ti to ne znaš. (mazi je po licu, ljubi je nežno)

ŽENA: Kako? Ne stariš? Ne spavaš?

IMORTAL: Imao sam sedam žena pre tebe, sve sam ih nadživeo, kroz skoro dva veka. A jurim svog neprijatelja. On ubija…on jede ljude. Želja mi je da ga zaustavim. Da te zaštitim…a ne umem.

ŽENA (grli ga uplašeno): Molim te da legnemo, premoren si. Posao te iscrpi, pojede ti ceo dan. Nikad ne spavaš. Deca su zabrinuta…

IMORTAL (prodere se): Zato što ne mogu! Ne mogu da zaspim! Ne osećam umor. I neću da te izgubim. A moraću. Jer si smrtna, a ja nisam. (ljubi je nežno u čelo) Ti si mi sve na svetu. Nisam nikada ovako, ovoliko voleo. Nisam nikada ovoliko ovako bio voljen. Hvala ti…

ŽENA: Ne zahvaljuj, i ja uživam. A ne kažeš to samo tako? (mazi ga)

IMORTAL:Nikako. Ti si najbolja. Savršena. Ne mogu da podnesem još jedan gubitak, ne smem da izgubim svoj jedini smisao života.

( Oboje plaču, teško im je. Zagrle se, ne puštaju se, ljube se, pomaze. On je uspava, miluje je i gleda dok spava. Zatim ustane, šeta se nervozno tamo-amo, seda na pod. Zamišljen je, briše suze, a onda odlazi iz kuće, ne može da ostane na jednom mestu. Ali, ubrzo dolazi zli besmrtnik – kanibal. Gleda u imortala sa prezirom cereći se. Uvlači se u krevet kod lepe žene, i on joj se divi koliko je lepa, gleda je i on kako spava. A onda, jednostavno je udavi golim rukama. Ubija je na spavanju, prekrije je čaršavom. Zatim odlazi dalje u dečju sobu. Čuje se krik dece. On izlazi kad završi posao. Onda izađe nasmejan i ode.

Kraći protok vremena. Imortal stiže kući. Ispred je detektiv, isti onaj – dvojnik novinara, sa dva policajca (isti oni huligani i vojnici). Besmrtnik ih gleda u šoku, detektiv mu priča o strahoti. On žmuri od tuge. Muke, patnje, ceo svet mu se sručio, sve mu je nestalo, samo tama pred očima. Imortal pada na kolena, ne može da priča. Policajci i detektiv ga teše. )

– Zatamnjenje –

XXIII SCENA

( Kanibal je u zmijskom leglu sa ostalima – palim anđelom, vampirom i vampirkom.)

KANIBAL: Jedan prijatelj, smrtnik inače, piše pesme. Pisao je. Ma bivši prijatelj. Lepe pesme. Pojeo sam ga. A nisam hteo. Kao škorpija i žaba.

VAMPIR: I šta kaže pesmica? Nemam šta drugo da radim, pa pitam.

VAMPIRKA: Neko opasno sentiment đubre srcedrapajuće.

KANIBAL (odmah recituje):
“Mom detetu nikad se nisu sviđale bajke.
A pričali mu o zmajevima i vernom psu
Ali se mom detetu nikad nisu svidele bajke. < br> Sad, uveče, sednem i pričam mu,
Psa nazovem psom, pticu pticom,
Zeca zecom, mrak mrakom…
Pevam mu o našim mrtvima.
Učim ga imenima kao molitvi.
Deci mora da se kaže istina. “
PALI ANĐEO: Znam te reči, stihove…Gore sam čuo. Od jedne duše. Izgubljene, sluđene, jadne.

KANIBAL: Pojeo sam ga…sa sve decom, prijateljima, ženama. Ništa mi nisu mogli. Ta moć je neprocenjiva, neprecenjena, neprevaziđena…

VAMPIR: Kada mogu da očekujem njegovu konačnu smrt?

KANIBAL: Ne zavisi to od mene. Ne samo od mene.

VAMPIRICA: Mislim da smo dugo čekali, i predugo, kažem ja.

KANIBAL: Jebi ga, ti si moćniji, i od mene, i od njega. i opet od mene, i od njega, jebem ti, jebem li ga, čak i od mene i njega zajedno!

VAMPIR: Dosta sa sranjima! Ti samo pronađi taj način!

PALI ANĐEO: Ja sam spreman! Uništiću anđela, ma ubiću jeeeee!

VAMPIRICA (ljubi ga): Tako te volim, konačno, dušo! Mada ne volim nikog, to se samo tako kaže, da znaš. Moj divni lični demon. Idemo odmah, neću da čekam. Želim da uživam, molim teee!

VAMPIR: Mi idemo po njega.

KANIBAL: I njegovog ortaka. Onog jebenog što me ranio!

VAMPIR: O, da, njega posebno. (Svi kreću zajedno)

XXIV SCENA

( Dva para strasno se ljube na sceni. Vampirica 2 i slepa devojka u pozadini na krevetu vode ljubav. Imortal i anđela su u prvom planu. On je na njoj, ljube se, ližu, miluju.)

ANĐELA: Ipak si voleo najviše i pre mene. A sam si rekao da nisi, i da nikad ne može više od najviše. A eto može.

IMORTAL: Patio sam onoliko. Tog dana nisam ni glasa pustio, kao da sam sve suze, svu tečnost iz očiju istrošio za sedam porodica, nisam mogao i za nju, a voleo sam je najdivnije. Samo tišina, tama, muk… Nisam nikad ni za jednom patio toliko. (zagrli je)

ANĐELA: A da li i mene toliko? Došla sam da te spasim. Ne znam kako ni koliko još, ni dokle. Moraš mi pomoći da ti pomognem.

IMORTAL; Ne shvatam ništa. Znam samo da te volim i želim najviše. Želim sa tobom. Hoćeš li mi dati?

ANĐELA (zbunjena): Gore? (on klimne glavom) Zaista? (srećna je) Savršeno. Hoćemo što pre? Dok nije kasno?

IMORTAL (unervozi se, okleva): Moram prvo ono što moram, ljubavi. Ostani tu, pokušaću sam. Potrajaće. (poljubi je i ode, ona je tužna.)

XXV SCENA

( Imortal odlazi kod svog najboljeg prijatelja. Obojica stoje odlučno.)

PRIJATELJ: Zaista želiš da okončamo ovo? Sada?

IMORTAL: Moram. Ne možda sve, ali nekog bar. Trojica ih je. Bar jednog kako znam. Da mi krene, da probijem led.

PRIJATELJ: To mi je dovoljno. Onda idemo. Nemam šta da gubim.

( Oni kreću, ćutke hodaju. Ali, neko im se prikrada iza leđa. Taj tip udari puškom starijeg besmrtnika – imortalovog prijatelja po glavi. Imortal se iznenadi. Prijatelj pada onesvešćen na zemlju pokošen kao sveća. Iz tame izlazi ljuti bradati tip sa kapom, u licu identični mrtvi novinar, odnosno detektiv – ovo mu je nova reinkarnacija. )

IMORTAL: Opet ti. Ili vi. A stariji sam.

LOVAC: Umukni! Gotov si, ubico, monstrume! Na kolena – odmah!

IMORTAL: Grešiš! (spusti se na zemlju)

LOVAC: Gore ruke! Dole glavu! Ne gledaj me u oči, pičko zločinačka!

( Lovac na ucene ispali metak nasumice i pogodi prijatelja u leđa, on jaukne i samo poskoči sa zemlje. Imortal se malo zabrine za njega, ali onda i ne toliko. )

IMORTAL: Gubiš vreme.

LOVAC: Ćuti! Da ćutiš! Enormnu cenu nude za tebe tako jebeno živog! A za mrtvu telesinu neku siću! Ne bi se ni iz kreveta dizao za taj sitniš. Hapsili su oni mene, znam kakvi su govnjivi govnari, ali sad pljuju lovu. Razbiće te, kad ti kazem. Jedva čekam to da gledam, biće moćno!

IMORTAL: Jesi završio? Pre svega, mrtvog me ni ne možeš dobiti, jer ne mogu i ne umem da umrem, i da hoću, mislim nekad sam i hteo kad sam bio sa smrtnicama, sad kad sam sa koleginicom, baš i ne bih, lepo mi mnogo, tako da i neću. Jedino ako mi ti nađeš taj način sudbinski, ali sumnjam – nisi toliko bistar, bar po faci, izvini, mada inače samo imortal ubija drugog imortala! A ti, u ovom trećem životu si lovac na ucene? I kako posao? Od reportera preko pajkana do ovakvog srozavanja! Nisam to očekivao, ne od vas. Jeste ponosni na sebe?(sve u jednom dahu)

LOVAC (udari ga po licu puškom): Jebote, oćeš da umukneš više??? Samo nešto sereš! Kako ti se ne smuči! Nemaš pojma niočemu! Šta bre besmrtnik? Vodim te u grad ima da te zapale, linčuju… Koliko si ih proždrao i popio, isisao, serijski sadisto odvratni! Krivo mi što ne mogu da te koknem sada! Mnogo volim hartiju koja pokreće svet! A tako želim!

IMORTAL: Ali ne možeš, veruj mi. Ne mogu ni ja sebe. Probaj! A što si ti tako uznemiren? I kao lovac vodiš dvostruki život? Opet ta prokleta ljubavnica, žena, a mrtva kćerka.Sve znam, osećam, imam tu moc za mrtve.

( Lovac na ucene se iznervira i skroz poludi, zaleti se i udari imortala na podu puškom u lice, i krene da ga jako šutira u stomak, bubrege, leđa. Drugi besmrtnik se diže, stiže u pomoć. Lovac tako dobija udarac u glavu od prijatelja besmrtnika. Odmah pada na pod od tog jednog snažnog udarca. Tada ga za gušu uhvati imortal. )

IMORTAL: Hoćeš li konačno lepo da me saslušaš? Mene ne možeš ubiti! Jasno? Mogu te povesti do ubice! I ja ga jurim.Budi dobar, poslušan.

LOVAC: Nemoj me ubiti, kad te moolimm…skoro sam izgubio kćerku, a žena mi boluje. Uteha mi je u devojci. Nikad se ne prežali smrt deteta.

IMORTAL: Da, znam. Naravno. Biće dobro žena. Ozdraviće. Znam.

PRIJATELJ: Krećemo. Vreme je, prijatelju. ( Sva trojica polako idu dalje)

XXVI SCENA

( Slepa lepotica uživa sa vampiricom, leže na podu. Dolazi im anđela, posmatra ih.)

SLEPA: Hvala ti na ovome, anđele. Nikad nisam imala lepše trenutke.

VAMPIRICA: Mislim da sam zaljubljena. I volim. A tako nikad nisam.

ANĐELA (pomazi ih obe): To sam i želela – da vas usrećim. (legne kod njih dve u krilo, one je miluju po kosi) Samo da mi dođe moja ljubav.

( Tada nailaze pali anđeo i zla vampirica, iznenade sve tri)

SLEPA: Ko je to? Osećam zlo! (uplašena je i uznemirena)

VAMPIRICA: I to kakvo, ćorava!

ANĐELA: Šta ćete ovde? Ne smete!

PALI ANĐEO: Rešio sam da te ubijem!

VAMPIRICA 2: Neće ići lako. (zauzima pozu za udarac) Ali, probajte.

( Pali anđeo priđe anđeli i jako je uhvati za gušu i tako je udari o zid. Dve vampirice se odmeravaju, kruže jedna oko druge, zamahuju rukama.)

VAMPIRKA 1: Izvini, dušo, bila si mi divna ljubavnica. A sada moraš nestati – zauvek! (obigrava oko nje sa osmehom, ceri se)

VAMPIRICA 2: Kao što rekoh, probaj.

( Tada vampirka 1 napadne slepu devojku, na šta vampirka 2 i bespomoćna anđela vrisnu. Pali anđeo i zla vampirka se cerekaju.)

PALI ANĐEO: Sve ćemo da vas pobijemo! Ma, sve – ženske!

ANĐEO: Molim te, ljubavi, budi jak!(guši se) Nemoj ovo dozvoliti!

VAMPIRICA 1: Slomiću je! (davi slepu devojku) Jedan pokret mi treba!

VAMPIRICA 2: Pusti je, kad te molim.

PALI ANĐEO: Kome se ti obraćaš, anđele? Tvoja smešna ljubav je daaaaleeeekooooo, glupa kučko! (davi je jako) Ti bi mene opet da šalješ gore?! E, ne može! Uguši se više! Umri!!!!

(Pali anđeo obori anđela na zemlju, udara joj glavu snažno o pod, dok zla vampirica uplašenoj slepoj devojci grize i liže ruku, ona pati, ali joj vampirka prekrije usta šakom. Vampirica 2 kleči i moli za milost. Tada, sasvim iznenada stiže imortal sa svojim večnim prijateljem i lovcem na ucene, vrlo je besan i razjaren. Imortal naglo gurne i šutne palog anđela, odgurne ga jako, što dalje od anđele. Imortal njoj priđe u pomoć. Vampirica 1 i dalje drži slepu devojku kao taoca, štiti se njom.)

ANĐELA; Divno, ljubavi, vidiš da možeš…da se odupreš…

PALI ANĐEO (ustaje): Smučio si mi se.

VAMPIRICA 1: Dobrice, tvoja ćorava lezbača ce pandrknuti!

( Iznenada, na scenu stupa i mali brat autista, na šta se anđela i vampirica uplaše.)

ANĐELA: Ne, dete, skloni se, nemoj tu, molim te.

DEČAK: Volim da šetam, hodam, idem, vodim, koračam, trčim…

SLEPA: Neeee! Idi kući, molim teee! Doći ću i ja!

VAMPIRICA 1: Nećeš, ćoravušo, a tek ni on…Kad vas rasporim, teško! Što daješ obećanja, a ne možeš da ih ispuniš?! Lažeš brata retarda!

( Brat hipnotički i instinktivno krene ka sestri, i imortal krene da ga spasi. Ali, vampirica je njemu u inat brža – te ga brutalno sa dva zamaha zaseče noktima po licu, taman kad je on raširio ruke da zagrli slepu sestru. Ostali pozitivci vrisnu, dok se pali anđeo ceri i raduje. Dobra vampirica i imortal se zalete i brzo skoče na zlu vampiricu, otevši joj slepu devojku iz ruku. Tako svo četvoro padaju. Imortal je lupi jako po ustima a vampirica uzima slepu devojku i gura je dalje, na sigurno. Ali, ni tu nije sigurno, jer stoji pali anđeo i pikira na slepu, ali mu anđela ne dozvoljava da je napadne. Ipak, sada pali anđeo dohvati anđelu za vrat i samo što joj ne slomi. Lovac na ucene je prestrašen, te iako cilja na palog anđela, puška mu ispada. Prijatelj besmrtnik uperi mačete u palog anđela, nasloni mu na vrat. Svi su sada u pat poziciji. Vampiricu imortal išamara dosta grubo i snažno, poludeo je, sav nekontrolisan. Iščekuju ishod.)

PALI ANĐEO: Puštaj je, ili nju koljem. Znam kako, probaj me. (smeje se iritantno, imortal se tek tada umiri. Prilazi im.) Znam njen način!

ANĐELA: Molim te, budi jak.

IMORTAL: Ne shvatam šta….

PALI ANĐEO: Zato si promašaj! Gubitnik kakvog nema! Ti si prošlost!

PRIJATELJ: Sinko…možeš da ga pobediš!

( Tada dolazi i smrt u plaštu, ali i kanibal sa vampirom. Imortal se oseća premoreno.)

KANIBAL: Žurka još traje. O, ima i mrtvih. Glupi klinac. Debilče. Lepo.

VAMPIR (priđe vampirici): Ko te tako tukao? Vidi se na šta ličiš!

VAMPIRICA 1: Znaš ti ko. Dobrica! Sredi ga, zlico!

( Slepa devojka grli mrtvog brata i plače na podu. Njih grli vampirica, teši je.)

PALI ANĐEO: Opet si nadjačan. Govnaru. (sprema se da ubije anđela)

ANĐELA (uz suze): Zbogom, ljubavi. Volim teee….

( Taman kad je pali anđeo zamahnuo svojim nožićem da ubode anđela u teme, imortal brzinom munje, iako su ga vampir i kanibal držali za ruke, odgurne anđelu i udarac nožem primi umesto nje – u grudi. Ali, nije mu ništra. Prijatelj uzima pušku od lovca na ucene i jako zvizne palog anđela po licu – ovaj se zatetura. Pali anđeo se razbesni, odgurne prijatelja, i nastavi da bode i probada imortala, a on samo stoji neumoljivo. Pridružuju mu se i ostali, te sada kanibal, vampir i vampirica takodje seku i izbadaju imortala, ali njemu i dalje ništa. Svi su besni zbog toga, a anđela i prijatelj presrećni.)

PALI ANĐEO: Umri višeeee!

( Pali anđeo se zaleti nožem na imortalovo lice, ali se junak izmakne u poslednji čas i snažno ga lupi šakom u bradu i glavu, nabivši mu taj nož u telo. Zatim mu slomi ruku, dohvati drugi nož i taj mu zarije. Onda ga obori na pod, ubode ga još jednom, a prijatelj drži na nišanu ostale negativce, koji reže na njega. Imortal onda pokupi rukom krv palog anđela sa rana koje mu je zadao, te ga natera da poliže i popije. Ovaj to i učini, i odjednom krene da se guši, viče, zapomaže. Kanibal i vampir su besni.)

IMORTAL: Popij jebenu palu krv. Evo ti jebeni način! Aaa?

( Pali anđeo se trese od uboda i progutane krvi, ostali stoje, a on umire. Samo je zastao, ukočio se, ne pustivši ni glasa. Umro je. Sa obe strane imortala napadnu kanibal i vampir. On ih spreči, zadrzavši im ruke u vazduhu, ne trepnuvši, čak ni ne gledavši u njih. Ustaje i odgurne ih jako, obojica padnu. Imortal se trese, prijatelj mu prilazi u pomoć. Tresu se i dva neprijatelja na podu. Anđeo ustaje, zvizne šamar zloj vampirici, koja pada pored dobre vampirke, koja je gleda sa mržnjom.)

ANĐEO: Ljubavi, shvataš li sada? Nešto, bilo šta?

IMORTAL: Šta to da shvatim? Da li sam ja upravo ubio nekog? Ubio sam tvog palog anđela? Nisam smeo…ili? Hteo je da te ubije. Spasih te.

ANĐEO: Volim te..najviše….(zaplače)

IMORTAL: Zašto to kažeš – sada? (mazi je) Zašto plačeš?

( Vampirica 1 pokušava da pobegne, ali joj lovac na ucene stane na nogu, zgazi je.)

LOVAC: Moja si – gotova! Da i ja nešto zaradim!

VAMPIRICA 1 (ugrize ga za tu nogu): Gubi se, profiteru!

( On krikne od užasnog bola, a ona počne da beži. Tada je napadne vampirica 2, i njih dve se potuku na zemlji. Imortal i anđeo ustanu, tako svo troje skoče na vampiricu, a pridruži im se i prijatelj. Vampir i kanibal njoj priskaču u pomoć. Anđela išutira vampiricu 1, imortal i vampirica 2 zloj vampirki slome vrat, na šta vampir vrisne i ustukne. Tada prijatelj i lovac sa dva mača probadaju vampiricu 1 koja je na mestu mrtva. Vampir urla, kanibal napadne anđelu, ali ga imortal saplete i on pada. Onda i kanibal njega saplete. Tada svi odahnu. Pored leže tri leša – dečak, pali anđeo i vampirica.)

IMORTAL: Šta se dešava?

SLEPA: Kakvi su to sve krici? Dragi, ti si…više vas je. Te promene. Šta je to sve s tobom? (priđe mu, mazi ga, opipava mu lice)

KANIBAL: Glupander…još nije shvatio.

VAMPIR: Razmisli, druže. Ti daješ ljudima život, svim ljudima. Ja ih popijem, činim besmrtnima, a on, majstor kvariš stetočina ih poručka.

KANIBAL: Ne možeš bez mene. Činiš dobro, ja samo zlo. Da nema mene, ne bi ni tebe. Ti ne bi imao šta da radiš, nikakav cilj…

( Imortal se zamisli, zatrese se na ovo, odskoči, beži od njih. Oni se cere. )

VAMPIR: Samo zbog moje ljubavi dobićeš svoje. Obećavam ti.

KANIBAL: I ne sećaš se ničega? Već dva veka…(priđe mu) Znaš, to je jadno. Patetično. (smeje se) Al’ svaka čast – jednu svoju ličnost si razbio. (pokaže na telo palog anđela) Treba i to umeti. (imortal poludi)

VAMPIR: Pogledaj nas.

KANIBAL: Pogledaj me.

VAMPIR: Pričamo kao ti.

KANIBAL: Sve osećamo kao ti.

VAMPIR: Ja nisam tvoj dvojnik.

KANIBAL: Ni tvoja kopija.

VAMPIR: A ni tvoj klon.

KANIBAL: Nisam tvoj negativ…ni pozitiv.

VAMPIR: Nisam ni tvoj duh. Ne samo to.

KANIBAL i VAMPIR: Druže…Ja jesam ti!

( Anđela, vampirica 2 i slepa devojka zadrhte, teško im je. Kanibal i vampir se cerekaju. Prijatelj zagrli imortala. Lovac je u šoku, samo pada na zadnjicu. )

KANIBAL (polazi): Još ćemo se mi videti. Naravno!

VAMPIR: Čekamo te. Ne žuri.

( Oni odlaze, tačnije – beže. Vampirka se sklanja sa slepom devojkom. Lovca hvata kriza, preobražava se polako u vampira. I on tako beži. Ostaju anđela, prijatelj i imortal. On izbegava pogled, sramota ga je, a šok ga još drži. )

PRIJATELJ: Morao si da saznaš….znam da je teško.

ANĐELA: Morao si sam da otkriješ. To je jedini način.

IMORTAL: Zašto me nisi ubio, prijatelju?

PRIJATELJ: Ti si mi najbolji prijatelj ikada. Nikad ti to ne bih učinio.

IMORTAL: Ili mi nisi pronašao način? (tiho) Ovo je sve nemoguće. (očajno) Ne, ne, nikako…Nisam to ja. Sve to. Ne ja.

PRIJATELJ (uhvati ga za glavu, lice): Ne, čekaj, slušaj me. Ti jesi bolestan, veoma bolestan čovek. Kriva je ova naša večnost. I želimo da ti pomognemo…najviše na svetu. Dozvoli nam. Možeš ti da se izboriš.

IMORTAL: Ljubavi, dođi mi. Lakše mi je tako.

ANĐELA (priđe mu): Tu sam, divni. (uhvati ga za ruku) Nisi ti kriv.

IMORTAL: Vi ste to znali? Sve ovo? Kako? Kako su oni ja, i ja oni? Vi, ti, videla si ih, to su moji neprijatelji, životni, doživotni. (drhti)

ANĐELA: Dušo…još malo si ozdravio. Sve je to, u tvojoj glavi, divnoj glavici. Svi oni. Nešto, negde se zamutilo, poremetilo. Bio si i gore, kao anđeo, i nije ti išlo, zato si se odmetnuo. Tako je nastao pali anđeo. A pre toga i kanibal. Ne voliš što ljudi mogu da umiru, a ti ne. Besan si na njih, zavidan. Tako je stvoren on. A onda i vampir. On je negde između – pruža večnost, ali u sebi ne poseduje ništa lepo, ništa dobro, samo hedonizam. Krvopija, antihrist, ljudožder… sve ima svoje.

IMORTAL: Ne, ne, ne, ti ne znaš šta govoriš, nee! Ne znaš!

ANĐEO: Ja te volim. (miluje mu lice)

IMORTAL: Ne govori mi to, ne opet to! (ustaje, šeta se) Ja nisam ubijao sve te ljude, ne sećam se ničega. Nisam ubio svoju ženu! Nee!

PRIJATELJ: Ne ti, sada, takav. Tvoj negativ. Alter ego. Hrani se dušama nemoćnih, upija im misli… kao i brutalni vampir… I pali anđeo.

ANĐELA: Ne boj se, oni su deo tebe, ti si ih sve stvorio. Jer si moćan. Najmoćniji besmrtnik od svih preostalih, preživelih, opstalih. Onda su se oteli, postali odvojeni, nezavisne individue, monstrumi, serijski neuništivi zlotvori, koje ti više ne kontrolišeš, dominantni, sve dominantniji, i tako…negde na pola puta si postao slab, možda posle svih tih smrti, gubitaka…Zato sam došla – da te volim. I volim te.

( On plače, trese se, dere se bespomoćno. Anđela ga smiruje, grli ga, oboje su na podu. On joj se sklupčao, sad joj je u krilu kao bebica ili fetus, ona ga ljubi u glavu. Imortal ne može da veruje u sve ovo, zato je u stalnom šoku. Prijatelj seda i obara pogled od tuge.)

ANĐELA: Možeš ih pobediti. Jedan je već otišao. Još samo dvojicu. ( ljubi ga, briše mu suze usnama) Pogledaj me. Obećaj mi da hoćeš. Molim te. Uništi ih, neka izađu iz tvoje psihe, glavice divne, koju moraš da odmoriš. Sve ovo, svi oni su odatle. (pokazuje mu, pipa ga po temenu)

XXVII SCENA

( Noćni klub. Tehno muzika vlada. Kanibal i vampir stoje sa strane, oslonjeni na zid, vrebaju, čekaju i proučavaju nove žrtve. Kanibal je na desnoj, vampir na levoj strani.)

KANIBAL: Malo sam se zasitio.

VAMPIR: Ti? Svašta. Šta ti bi? Ovde je leglo razbijenih duša. Stondirani, znojavi, ulepljeni, u nirvani, delirijumu. Činim im uslugu života. Svi bi besmrtnost. Pružam im to. I svi nezahvalni i dalje.

KANIBAL: Jedeš li ti nekad, čoveče? Žao mi te. Ništa ti to ne valja. Anoreksija i te zajebancije. Moras da se čuvas. Ja ti k’o neki jebeni lekar!

VAMPIR: A ti – piješ nekad? Dehidriraćeš, jadniče, samo ždereš.

KANIBAL: Kanibali jedu. A kako smo obojica deo istog čoveka, jebeno smo kompletirani – ti piješ i grizeš, ja koljem i proždirem. A naravno, šta ćemo lepše od noćnog kluba? (ceri mu se)

VAMPIR: To sam već rekao. (proteže se) Idem da stvaram naslednike.

( Tada naiđe pomahnitali lovac na ucene. Ugleda ih, hvata ga kriza, žeđ, preobražaj. )

LOVAC: Možeš da mi pomogneš?

VAMPIR (kroz smeh): Vidi ko nam je došao! Ti bi da nas loviš, lovcu nijedan?! Vidi ga kako je smešan! Usr’o si se, aa?

KANIBAL: Hoćemo ga zajedno? Pleeeaaaseeee??

LOVAC (uplašeno): Zajedno? Šta? Šta zajedno??

VAMPIR: Da, možemo. Retko kad smo zajedno. (uhvate lovca za glavu)

KANIBAL: A onda ćemo među sve ove žene, ribe, frajere, sve da ih lepo posrčemo, iznutrice da im okusimo, ne mogu da izdržim!

VAMPIR: Svakako. I kad ćemo našeg dobricu? Ko će? Ti ili ja?

LOVAC: Biću besmrtan? Molim te! Neću da idem pre moje dece. Ko ih jebe! Želim još da živim. Zauvek, kao čovek. Ajde, šta čekaš?

KANIBAL: Uvek si me nervirao, pizdo, u svim životima! Crkni više!

( Kanibal i vampir mu šakama stegnu lice i glavu, a on urliče. Oni ga polako smrskaju i lome mu glavu. On pada nepomičan - mrtav. Oni se rukuju zadovoljni, idu dalje u štetu.)

XXVIII SCENA

( Imortal je u depresiji. Sedi okrenut leđima, na podu, bulji u zid. Anđela stoji naspram misteriozne prikaze smrti, odmeravaju se. Tu je i tužna slepa devojka sa vampiricom 2, kao i prijateljem )

ANĐELA: Pričaj sa nama.

SLEPA: Mogu li da znam, lepi?

VAMPIRKA: I ja želim da čujem. Kako se to sve desilo?

( Tišina. On ne odgovara ništa. Slepa mu se približava na podu. On ne reaguje, tupo gleda, odsutan je. Slepa ga se čak pomalo plaši, tako da nesigurno prilazi, zastane, ustukne. Okleva malo, a onda mu ipak priđe. Pomazi ga po kosi. )

SLEPA: Kaži mi. Ne znam ništa. Znam te 10 godina. A koliko tačno imaš?

IMORTAL: Ne znaš dotle da brojiš. To uvek kažem. Svima. Smrtnima. (zamišljeno) Kosmos…Nebo…Otvoreno more…To je sve večnost, beskraj.

ANĐEO: Nevidljiva prostranstva, nezavršeni horizont.

IMORTAL: Na žalost, o tome znam mnogo, i previše. Nemam putokaz, rešenje, kompas za svoju bolest. (tek tada se polako okreće)

SLEPA: Kakvu bolest, dragi?

IMORTAL: Mračnu, vrlo. Bolujem već dugo. Retka bolest. Čula si za nju - besmrtnost. Nema leka. Tražio sam ga, dok nisam zavoleo srodnu dušu…anđela, koji jedini ne umire, ne vene. Izvini što nisi znala. Ja ne umem da umrem, da poginem, starim….izgledam kao da mi je 25, i tako decenijama. Ne, vekovima. (ona ga miluje, a i on nju)

SLEPA: Ne bih znala, ali osećam.

VAMPIRICA: Ti si ipak onaj dobar momak.

PRIJATELJ: Ne shvataju svi kako je to. Vi ostajete, a svi oko vas… jednostavno nestaju. Vi ih neprekidno oplakujete, nadživite, patite, a i dalje postojite. Odlaze roditelji, prijatelji, bračni partneri, poznanici, kolege, neprijatelji, komšije, deca, gomila dece….Najstrašnije je kad decu nadživite. Nema gore. (prijatelj priđe imortalu, sedne do njega)

ANĐELA: Znam, ljubavi. Proživeo si toliko života, stvorio puno porodica, a svi su umirali, ti nisi. Sve si ih sahranio.

( Slepa devojka ljubi imortala u čelo, a anđela ih oboje mazi po glavi.)

IMORTAL: Da, tražim onog lošeg, u meni, mojoj glavi…a on beži, boji se, a svirep je – na toliko načina. Kanibal je glavni. Posle i vampir, pali anđeo. Svi imaju istu bolest kao ja, ali je prihvataju sasvim drugačije.

ANĐEO: Oni oduvek žele da žive. Što duže, to ukusnije.

IMORTAL: Imam više poremećaja. Patološki patim od nesanice. Ne, greška, lažem. Nemam insomniju, već ja…nikad ne spavam. Ne mogu, ne umem. Ne mogu da spavam, da zaspim, sanjam, da umrem! Budan sam vekovima, lebdim noćima, jutrima, po gradu, ulicama. Gledam, a ne vidim i želim opsesivno, očajnički da sanjam. A nikako. Nisam normalan, kao da nisam stvaran, a postojim – predugo, a živim večno.

( Anđela ga prekine dugim, sočnim poljupcem. Slepa se smeši. Prijatelj je tužan. Vampirka pomazi slepu i imortala, a onda joj nastaje kriza, ali se suzdržava. )

ANĐELA: Ali ti lečiš druge. Reci joj i to.

SLEPA: Zaista to umeš? Božanstveno.

ANĐELA: Isceljuje ih, uništava njihove boli, muke, sve prenosi na sebe.

SLEPA: Mogao bi umreti.

ANĐELA: To je i hteo. Ali, ni tad ne umire. Ne može. A nije čudotvorac i ne izigrava Boga. Ne veruje u njega, samo ga se ponekad plaši. On je mazohista, suicidan, autodestruktivan…(naglasi) bio. Ubica iz nužde. Pati.

IMORTAL: Tad sam samo hteo da umrem. I niko da mi ispuni tu želju, veću od života. Moj oponent, večni antagonista, usmrtio je mog sina, moju najbolju ženu, kćerku. To nisam smeo da dozvolim…

SLEPA: A šta on to radi? Hrani se ljudskom vrstom, zar ne?

ANĐELA: Da, tako opstaje, uživa, samo tako - u tom istrebljenju podnosi teret večnog života. Zavidi smrtnicima, patološki, zato ih jede. Oduzima im život, dušu, pravo na život. I tako u beskraj…

IMORTAL (očajno): Ali, to nisam ja! To je on – zlikovac! Videli ste ga! On voli ljudsko mesište, ne ja. (drži se za glavu) Druži se sa usamljenim zlokobnim vampirom i biseksualnom vampiricom - iskonskom divljakušom! Pa znate sve! Zašto me terate da opet pričam?

PRIJATELJ: Sve je to u tvojoj podsvesti, sine. U glavi, svesti, nesvesti.

IMORTAL: Da, i ja sam ubijao, samo protivnike, zle ljude, ne dobre! A njega ne mogu. Ali, na silu, protiv svoje volje, oduzeo sam život ženi, koju je on voleo. Zaista voleo! Ne ponosim se, ne podnosim to, ali morao sam!

PRIJATELJ: Da mu vratiš. Kanibal nikad nije imao ženu koju voli, ni neku koju zaista voli. To si ti. Sve ti… (dira ga po ramenima)

IMORTAL: Osveta nije gotova, neee! Pola veka uživam. Desilo mi se nešto božansko, poklon sa neba (ljubi anđela), anđeo ženskog lika, neopisive, neprolazne lepote. Čist, proziran, kristalni anđeo, a što je najvažnije – besmrtan. Osudjen na večnost, na muke koje proživljavamo zajedno. E, samo da se pre pojavila. Ona juri nekog. Svako juri nekog. Spustila se na zemlju da nađe tog palog krvnika, odmetnika…

ANĐELA: Našli smo se tako, on i ja. Moja ljubav. Mislim da smo blizu, da je pravda tu, kod nas. Nisam optimista, ali se trudim.

( Slepa devojka naglo poskoči i zagrli imortala. On je postiđen, srami se sam sebe. Ona ga grli, a onda ga zagrli i dobra vampirka, ljube ga, iz ljubavi i sažaljenja. Anđela ih nadgleda, stoji sa prijateljem besmrtnikom. Vampirica vuče za ruku slepu devojku da krenu, ali se ona ne odvaja od imortala, plače. Onda polako kreće, a i prijatelj ide.)

SLEPA: Nemoj mi nestati, molim te. Nisi ti kriv, zapamti. Zbogom. (ljubi ga)

VAMPIRICA: Hvala ti na svemu. Znam da ćeš uspeti, verujem u tebe. Pokaži im ko si. Hvala ti na njoj, čuvaću je najlepše…do njenog kraja.

( Njih dve odu, ostaju samo anđela i imortal. Ona mu priđe, okleva, a onda ga zagrli.)

XXIX SCENA

( Tehno muzika polako zamira u klubu. Kanibal čuči sa strane, a dva leša leže sa strane. Vampir leži na stomaku i razmišlja, dok se oblizuje.)

VAMPIR: Ma, dosta sam pio. I sisao. Popio i posisao. Sve – litre, galone.

KANIBAL: Jesi li i jebao nešto?

VAMPIR: Ne, mrzelo me. Ovako je slađe. Baš sam moćan. Preobrazio sam mnoge. A isto toliko i zbrisao sa lica zemlje. Divno nas je stvorio glupi dobrica. On leči, mi kvarimo. Baš smo paraziti, štetočine! Uživam u tome. Dopao mi se ovaj život.

KANIBAL: Dobrica će da rikne ubrzo, čim ga naguzimo. Ne brini.

( Obojica zatim zaćute, zamišljeni su, meditiraju. Onda legnu da spavaju. Tada naiđe imortal, nosi na sebi dug mantil, koji mu se vijori, poput plašta, kao na početku priče. Njih dvojica spavaju, te ga ne vide, niti osećaju njegovo prisustvo. On prvo priđe kanibalu, šutne ga snažno i zakuca mu glavu u zid. Zatim dođe do vampire. Pruzi ruke ka njemu, ali mu vampir zaustavi ruke, iako još čvrsto žmuri. Koškaju se tako, vampir ga ubode noktima po telu, a imortal ga dosta lako savlada, brzo mu slomi vrat. Odahne, padne, i nasmeši se, misli da je sve završio. Ali, kanibal se probudi, a za njim i vampir, cerekaju mu se, rugaju u lice. Prilaze mu ponosno, sigurni u uspeh, pobedu.)

VAMPIR: Misliš da je to tako lako?

IMORTAL: Zapravo je još lakše.

KANIBAL: Smaraš, dobrice.

( U gard stanu imortal i vampir, suočeni sa imortalom pred finalni obračun. Skoče obojica na besmrtnika, ali ih on jako odgurne daleko od sebe. Tada u pomoć naiđu prijatelj i anđeo, što ovu dvojicu uznemiri. Pesnicama se po telu i licu udaraju vampir i imortal, gde zlikovac dominira i trijumfuje. Vampir obori imortala na pod i ugrize ga za ruku uz slast, dok tehno muzika trešti. Tada razjaren imortal skoči, glavom udari jako vampira u zube, dok njega zvizne po licu kanibal, kojeg prijatelj udari u teme rukom. Tada vampir skoči na imortala, a njega junak saplete, i zarije mu svoje zube u vrat. Vampir urlikne, trese se. Kanibal potrči dam u pomogne, ali ga prijatelj opet dohvati, i udari puškom u glavu. Vampir se zatrese od jezivog ujeda, a protresen je i imortal. Muzika se stišava sama od sebe. Prijatelj besno udara puškom kanibala po telu i licu, dok se ovaj ne ostane nepomičan.Vampir ne izdrži, padne na kolena, krvari sav očajan.)

VAMPIR: Pizdo… Našao si mi način… Jebote, izgubiću svu krv iz tela!

( Onda vampir zakoluta očima i pada mrtav na pod. Anđela priđe imortalu, zagrli ga, presrećna je. Prijatelj im priđe. Gledaju u dva zlikovca na podu. )

PRIJATELJ: Idemo. Bravo, momče. Vidiš da možeš. Nije sad vreme.

ANĐELA: Da li se sećaš svog pravog protivnika? Zaista pravog...?

IMORTAL: Gde, kog, kako? Prijatelju, znaš li ti?

PRIJATELJ: Naravno. Ne sećaš se roditelja? Neko im je našao način.

IMORTAL: A ja sam onda njima našao…Tukao sam ih, ubio…?

PRIJATELJ: Daaa…svetio si se sa mnom…Zajedno smo bili u tome. Bilo ih je više, mnogo…istrebio si ih sve. Sve da osvetiš majku i oca. I lako si to obavio. Talenat. A nisi ni svestan. Dobar sin. Ponosan sam na tebe.

( Oni odlaze, bace pogled na nepomičnog kanibala na podu. Anđela ljubi svoju ljubav. Kanibal ostaje sam na sceni. Ustaje, sprema se za konačan obračun sa imortalom. Stisne pesnice, zažmuri i klekne na pod ljut i pomalo uplašen. )

KANIBAL: Govnar. Njima je pronašao način. Meni neće. Ja ću njemu. Nema šanse on. Čuli ste dobricu. Strašno. I sad sam mu ja kako kriv. Da, tačno je, volim ljude. Mislim, da ih jedem. Za to su najbolji. Ne služe mi samo za to. Za jelo. Daleko bilo, ali moram da se hranim. Ne smem da gladujem, tad sam strašno nervozan, a ne volim kad sam takav. Stvoriše mitsku sliku o meni već vekovima. Šta on hoće od mene? Moju smrt? Lepo, želim i ja njegovu. Celog života. Pa šta? Ne kukam toliko, bar ne koliko on. (šeta se tamo-amo, nervozan je) Kad li sam zavoleo ljudsko mesište? Mislim da je u ratu to bilo. Jeo sam leševe, proždirao tela svih pobijenih jadnika, s moje i neprijateljske strane. Mrtvi, lakše, teže ranjeni a naročito živi! Tad sam provalio da sam imortal. Koliko god da su me rešetali, sakatili, masakrirali, sekli, mučili, nisam mogao nestati. Jedva da sam i bol osećao. ( tada nailazi misteriozna smrt, gleda ga strpljivo) Išao ja tako iz rata u rat, da se hranim, a on da umre. I, ko je pametniji? Meni je išlo, njemu nije. Šta ću, jače od mene, uvek je i bilo. A ovaj dobrotvor patetikus pozitivus dobrica humanista progoni me decenijama, čim me otkrio. Ma stotinama godina. Dosada. Tukli se mi, ujedali, sve, ubadali beskonačno, ali…ne možete ubiti nekog ko ne može ili kao ja, neće da umre. Običan imortal ne može tek tako da ugasi život vampira. Pokušao sam to i ne ide. Zato sam mu se pridružio. Moj najbolji ortak, krvožedni gospodin. Imao je taj stila, nema šta. Imponovao mi je.

( Nailaze anđela, imortal i prijatelj, što kanibala uznemiri. Opkoljavaju ga.)

ANĐELA: Mislio si da samo vampir može srediti vampira. Ti ne. Hteo si da ga pojedeš svake noći u noćnom klubu uz elektro vibracije. Opterećen tehno ritmovima, vrebao si ga. Onda te on progonio, jurio, ubijao uvek, i ništa. Čim se vampir uverio da si talenat za sebe – prvoklasni zlikovac, uzeo te za sebe, zavoleo te. To ti je i bio cilj. Da te vole zli.

KANIBAL: Upoznao me sa svojom pratiljom. To se ne može opisati. Ona je…ma bomba! Zaljubio sam se odmah. Tuga – najveća. A pali anđeo se proslavio. Mene nije htela. A neprijatelj me progoni, opseda, prati, iritira. Zato je morao da prestane, zato sam mu oduzeo ženu, devojčicu, dečaka.

( Imortal se iznervira na ovo, želi da ga napadne, ali ga prijatelj zaustavi, spreči ga.)

ANĐELA: Ali ih nisi pojeo. Čudno da to nisi obavio. Zašto, kako?

KANIBAL: Moralo je biti lično. Mi smo povezani. Zna on to jako dobro. Pravi se da nije svestan. A jeste. A jedino je tako moralo. Glupak. Uvek oženi smrtnicu. Može li se biti plići, površniji? A onda je sreo anđela. Priznajem, prelepa je. Moćna ženska! Imao sam fantazije o njoj, priznajem. Nečiste misli, kako će sa mnom drukčije. I to dok sam u ledenom podrumu žvakao mozak i telo slatke ribe, kurve, kučke. Baš je bila sva slatka, ukusna. Šećeraš beše. Malo sam ih imao, tih slatkih, tek ponekad usput. Anđeo mi liči na tu siroticu, a i vampiricu. Samo je ova druga bila bisex. To je kao mana, a i nije. Njih dve se nisu volele, samo se poljube ili duže ljube kad se sretnu, ali sve to u mojoj glavi, nikad ovako, na žalost. Prljavo, priznajem. Jače od mene. Hedonizam – nikad precenjen.

ANĐELA: A imortal ti je tu, za petama, uvek.

KANIBAL: Neće se smiriti taj moj pozitiv, negativ, noćna i dnevna mora. ( Na kratko dolaze slepa devojka i vampirica, drže se za ruke, žele da vide dvoboj. Slepa nešto šapne vampirici, zabrinuta je. Kanibal se ceri, sav je negativan.)

IMORTAL: Završi, pa da ja završim tebe i sve ovo.

KANIBAL: A ja ne znam ni kad sam rođen. Nikad ne slavim rođendan. Niko mi nikad nije rekao. Shvatate sad kako mi je? Imam i ja svoju muku. Ne znam koliko mi je godina, tragam za svojim datumom, ne znam gde su mi roditelji, imam li ih, ko su. Počinje i moja osveta. Oduzeo mi ih je sve - vampira, vampiricu, palog sveca. E, dosta je!

( Imortal stane u gard, kanibal mu se suprotstavi, kruže jedan oko drugog. Prijatelj ih nadgleda, pazi na imortala, dok sablasna smrt dolazi odjednom nepozvana. Anđeo želi da pred završni čin pruži svoju sliku cele priče.)

IMORTAL: Ne mogu više da čekam!

ANĐELA: Samo još malo, ljubavi. ( Svetlo pada samo na nju, ostali su u mraku. Smirena je) Biću kratka, znam da vam je svega dosta. Ovde sam sasvim slučajno. Došla sam iznenada i nikako da odem. Da, anđeli imaju pol, nekad. To nekad je sad, to nekad sam ja. Dopao mi se on, odmah, čim sam ga videla kako pomaže bespomoćnima, leči ih. Zastranio je kao pali anđeo. Posetio nas je na nebu, izgubljen, pogubljen, suviše moćan. I, ne znam kad, ali rascepio se, na četiri lika. A kanibal. Nije mu dosta što jede jadne ljude, već i tuguje, žali se što nema rođendan, što gubi saveznike. Nije mu dosta što je večan. Proždire ih, guta, pije, gustira, davi se u njima, konzumira nenormalno. Razne su priče o njemu. Jedna je da nije bio takav, samo je to postao. Nije kontrolisao transformaciju. A bio je i divan svetac. Drugi kažu da u njemu zaista nikad nije bilo ničeg dobrog. Plemenitost je zamenio iskonskim zlom. Prvo mi se dopao, samo fizički, samo tako površno. Anđeli su i estete. Zavodljivo zlo. A odabrala sam pravog. Znam.Mora biti. Moj dragi insomnijak. Nema boljeg od najboljeg.

PRIJATELJ: Kraj nam je neizbežan.

IMORTAL (zbunjen): Kome kažeš?

KANIBAL: Meni ili njemu – seronji?

ANĐELA: Prava ljubav…imortal koji nikada ne spava, ceo život samo leči ljude i oplakuje ih. Bio je na ivici dok nije sreo…mene. Sad nam konačno niko ništa ne može. Sad smo zajedno. Sad se volimo. Sad je trenutak. Pali anđeo je pao, i krvožedni. Idemo sada. Počinjemo!

( Kao po naredbi, kanibal skoči na imortala, koji je naoružan sekirom. Padnu na pod, rvu se, prevrću, udaraju rukama, sekira im ispada. Kanibal dobija jače udarce po telu, te ga imortal ubedljivo nadjača. Kanibal kao da ga pušta ili se predao, tek – deluje nemoćno. Onda imortal besno uzima sekiru i zamahne nad njim, koji je ošamućen. )

IMORTAL: Gubi se višeeeeeee!

( Ali, to je naravno, za kanibala bio samo trik, jer sada zlikovac izvuče nož iz nogavice i preduhitri imortala: taman kad je on hteo da ga dokusuri sekirom, zloća ga sa poda proburazi nožem kroz stomak. Imortalu ispadne sekira i krvari puno, pada poražen. Anđela vrisne. Prijatelj priskoči sa puškom, ali ga kanibal udari sekirom po licu. Prijatelj pada nepomican na pod. Anđela je preplašena. Slepa devojka se uznemiri, kao i vampirka, te one beže, odlaze. Kanibal prilazi nasmejan anđeli, raspoložen, sav cveta.)

KANIBAL: Dosta bilo priče i sranja. Znam da je teško, ali prebolećeš ti sve to, kučketino s neba! Lepo nam je bilo bez tebe ovde, a ti nam sve ovako zasereš! Sad cu da te silujem i pojedem! I ne samo da pokušam, ima da mi uspe! Ima da postaneš mrtva za čas! Dok si rekla anđeo!

( Kanibal je napadne i počne da je davi. Ona trpi, zapomaže, guši se. Imortal i prijatelj mirno leže nepomični, bez svesti. Zlikovac uživa, naslađuje se dok nju davi.)

ANĐEO: Moraš biti jak, odupri se. Svako ima svoj način.

KANIBAL: Kome to pričaš, nesrećnice? Smešnog dobrice više nema. Shvati to vec jednom! Šta ti to govori? Dobrice nikad nije ni bilo! Nikad on nije ni bio glavni! Pa daa! Samo jaa! Jaaa! Ja sam izmislio njega, ne on mene! Znam, tužno, i ja sam ga zavoleo! Hteo sam i malo dobrote u glavi, ne samo zlikovce kao ja! Ceo njegov život je samo moj, glupačo! Zašto bi dobrica imao u glavi tri monstruma? Mislim, jebi ga, ne slaže se!

( Ona i dalje zapomaže, plače, gura ga od sebe, ali je on jači, skida je. Tada ustaje prijatelj, ranjen, polako mu se približava iza leđa, zajedno sa ošamucenim imortalom, kojeg vuče za sobom. Kanibal ih ne oseća, ne primecuje, anđela se osmehuje.)

KANIBAL: Ja hoću da te razbucam od krvi i jebanja, a ti se ceriš! Što se ti smeješ, idiotkinjo nijedna? (još jače je šamara)

ANĐELA: Jesi li siguran da ste samo vas trojica bili u njegovoj glavi?

KANIBAL: Zar sumnjaš u mene? (taman krene da je udari još snažnije)

ANĐELA: Uvek! (udari ona njega jako u lice) Nosi se!

( Tada mu prijatelj prileti i zabode mu nož duboko u leđa. Imortal se probudi i ludački, mahinalno taj nož još više zarije kanibalu u leđa. Prijatelj kanibala lupi glavom u lice.)

KANIBAL: Zar i ti? Jebote, i ti si? Kako nisam provalio?

PRIJATELJ: Da, i ja sam. I ponosim se.

( Kanibal krvari, a imortal mu priđe. Svoju ruku iskrvari na nož i prisloni ruku na njegovu ranu. Kanibal urla na to. Onda ga imortal ošamari, pa ga pusti.)

KANIBAL: E, znaš, jebo te onaj gore…Našao si mi način! ( Kanibal ustane, ali se zatetura i padne.) Pomešao si nam krv. Pa kako to tako? Što se ja nikad ne setim tako nečeg? Kako si se setio? Odvratni stvore!

( Pada licem na pod, zatrese se, zadrhti i umiri se – večno. Prijatelj se nasmeši, zagrli imortala, pokaže mu na svoju ranu na glavi. Imortalu je žao. Prijatelj tako ode dalje, pozdravi se sa anđelom gubi se kroz mrak, i onda mirno legne da umre. Utihne. Tada dolazi smrt – po imortala, koji se grli sa anđelom i gleda ponosno na mrtvog kanibala. Slepa devojka je tužna, te je vampirka odvlači odatle, da ne gleda dalji prizor.)

IMORTAL: Ne trudi se, mračni, dobro sam, ceo sam. (pokazuje mu na svoje telo, pozira mu, a anđela je tužna. On zastane, loše mu je) Ili nisam? Šta mi je?

ANĐELA (idu joj suze):Vreme je, ljubavi.(on se teško održava na nozi)

IMORTAL: Za šta? Ne, ne, neću. (pada) Pa, uništio sam ih sve, nema ih više! Kako? (sve mu je teže, ne može da ustane, smrt ide oko njega)

ANĐELA (sagne se, mazi ga): Insomnija…Lagano si umirao od nje. To je bio tvoj način…I lečenje bolesnih. Ubijao si sam sebe. A najviše od nesanice. Volim te. A nisam uspela – da sve to pobedim. Human si.

( Ona tuguje nad njim, ljubi ga, a on se trgne, poskoči, a smrt mu se polako približava)

IMORTAL: Da, nisu mi oprostili. Ipak sam ubijao. Nesvesno, ali jesam. A gde ću otići gore? Gde sam zaslužio? Ne s tobom? Ne?

ANĐELA (okleva, pauza): Ne misli sad na to. Sad ćeš se konačno fino naspavati, potrebno ti je. Ne znam, ljubavi. Volela bih… (šapuće mu) samo da znaš – “ I kad ljubavnici umiru, ljubav nikad ne umire, i smrt ne može trijumfovati.” (ljubi ga uz suze, žmuri, teško joj je, “kida se”)

IMORTAL (hipnotički nastavlja stihove): “I kad su ljubavnici izgubljeni, ljubav nikad nije, i smrt ne sme prevagnuti.“

ANĐELA (ljubi ga za kraj uz suze): “Ljubavnici se ne pronalaze. (zagrli ga čvrsto, kao da ce prepuknuti od tuge) Oni su od samog početka jedno u drugome.”

( Ostaju samo ona, on i smrt. A onda tama. Tišina. Večni mrak. )

- ZAVESA - KRAJ - ZATAMNJENJE