|  |
JA SAM TVOJ PUT
Ja sam tvoj put
kojim si krenuo
nemirno more
i vetar u jedrima,
moj ti je pogled
dušu natopio
a osmeh sakrio
duboko u nedrima.
Tim putem si išao
padao, dizao,
urlao, plakao
do zvezda stizao,
Oslepeo od straha
da ćeš se izgubiti
nisi prestao
sebi suditi!
Danju sakriven
od samog sebe,
strpljivo si čekao
zavesu noći,
A ja sam suzama
pisala znake
i bila sigurna
da ćeš doći.
Moj lik i dalje
na tvom jedru spava
tvoje daleke obale
oko moje spaja,
ja sam tvoj usud
tvoja slika Raja,
ruka što te vodi
na putu bez kraja!
OD VETRA I VINA
Od Vetra sam te napravila
ulila kap vina
i miris maslina s juga.
Badem je rodio
u tvojim očima
a ruke su pustile korenje
uraslo u moju ljubav.
Od svitanja sam te napravila
sa tri akorda violine
i dodirom čežnje besane.
Da budeš svestan
kada voliš
i kada nekog budan sanjaš.
Od snova sam te napravila
od paučine zvezda
i nedokučivog meseca.
Ostavila sam suzu
kao trag na nebu
da bi po njoj umeo
da me nađeš, kad odem.
Od Vetra
i Vina,
od sunca
i snova
pravim te svako jutro,
a da te ne gledam..
Slika tvoja
stoji zapisana
u korenu mog sećanja...
TI
Ti,
daleka,
od paučine slutnji
izatkana,
nedodirnuta
neosvojena,
njegovim uzdahom
omeđana,
negde između
jave i sna
sakrivena
u uglu njegovih
trepavica,
skoro kao zenica
utisnuta
u korenje
njegovog sećanja...
Pa ipak...
daleka,
nedosanjana,
tihim šapatom tela
razgolićena
kao misao
zabeležena,
možda
izmišljena
kao bajka,
kao priča
nedovršena,
bez spokoja
u venama...
Bremenita
njegovim suzama
rodićeš tugu
očiju plavih
bez treptaja,
sa senkom velikom
kao planina
kao svet
bez uzdaha
i nesreća,
Ti,
daleka,
sa osmehom što žari,
sa bedrima
o koje se otimaju Bogovi
i nedrima
što vojske pokreće
vekovima,
tako malena
za dlan njegov
dovoljna...
Ustani
i bori se...
Uzmi sve što ti pripada
bez kajanja
bez straha
bez pitanja...
PESMA OD CRNOG KAMENA
Zapevaj tiho onu pesmu
setnu, od romora
Mora i talasa.
I sviraj tiho pesmu nama znanu,
Od Bola,
Čežnje i
Ponosa.
Pronađi drvo
Što vodu ne pije
I bez predaha
Od sećanja
Izvajaj moj Lik,
I zarobi uzdah
U drvenom srcu
Jer Bol je uzrok
Putovanja svih.
Pronađi i kamen
Gladak i crn
Onaj što Zemljinu
Utrobu menja,
Taj kamen nek budu
Oči moje
Za pogled moćan
Poput otkrovenja.
Obuci me tada u Vetar
Što budi jedra
I postavi na pramac
Pogleda svog,
A ja ću, slomljen
Posle svih oluja
Postati čuvar
Nedosanjanog.
I otisni me daleko
Od obale svoje
Raskini nisku od
Crnih bisera,
Ne dozvoli mi da
Život provedem nasukan
Na stenju
Strahova i nemira.
I tek tada
Čežnjom okamenjen
Biću spreman da
Odem od tebe,
I negde daleko
U blagoslovu vode
Biću spreman da
Pronađem sebe.
I tek tada
Očovečen,
Biću spreman
poruku da shvatim,
Da bih negde
mogao da odem
na svoj početak
moram da se vratim!
|
|
Povratak na vrh stranice |
|
