ZADRŽI KUSUR

LICA:

Ana                        27 godina
Branka                     30 godina
Filip                       29 godina
Marko                     28 godina

SCENA I

(Marko i Ana sede na trosedu u dnevnoj sobi Aninog stana.)

Ana

(Utučeno.) Čula sam se danas sa mamom i tatom. (Kraća pauza.) Rekla sam im za svadbu.

Marko

(Raspoloženo.)Jesi?I?Šta kažu oni za to?

Ana

(Rezignirano.) Šta kažu? Ista stara sranja. Nezgodno je, možda neće moći da dođu. Verovatno, neće moći da dođu.

Marko

Pa dobro, ne mogu ljudi, šta da se radi.

Ana

Ko ne može da dođe jedinoj ćerki na svadbu! Neće moći da dobiju papire, čuješ! Ako ih dosad nisu dobili, koji će im sad…U stvari ne znam ni zašto me to pogađa kad u suštini nikad nisam ni imala roditelje.

Marko

Nemoj tako da pričaš, roditelji su ti to. Roditelji su svetinja. (Kraća pauza.Osmehne se.) A što se svadbe tiče, ja ću sigurno biti tamo, ako ti to nešto znači.

Ana

Samo bi ti toliko falilo da ne budeš. (Grčevito ga zagrli.Sede tako čvrsto i nežno zagrljeni nekoliko trenutaka, a onda zazvoni telefon. Ona se protegne preko njega da dohvati telefon sa stočića, javi se.) Halo! E ćao Branka! Evo Marko mi je tu. (Uhvati ga za ruku.On je posmatra sve vreme.) Dobro, dobro,znam sve što ćeš da mi kažeš. Videćeš i sama, videćeš, čekam te samo. (Pauza.Ona sluša.) Naravno da nisam zaboravila. Naravno. Važi,vidimo se. Ćao! (Isključi telefon. Marko je i dalje netremice gleda. Ona, nežno, mazeći se.) A šta ti gledaš?

Marko

Gledam nešto lepo.

Ana

(Poljubi ga.) Branka je ljubomorna na tebe, samo da znaš.

Marko

Zašto?

Ana

Kaže da si oduzeo sve moje vreme. Ona je u pravu, ali ja nisam kriva. (Mazno.) To valjda nije izdaja? (Ponovo se protegne preko njega da vrati telefon.) Idem sutra da se vidim sa njom. (Ona ga slučajno rukom zakači preko donjeg dela stomaka. Kao da se blago uplaši i zbuni.)

Marko

(Smireno.) Šta je bilo srećo?

Ana

Jesi se ti to... (Gestikulira rukom.) Uzbudio?

Marko

(Mirno.) Jesam.

Ana

(Pomalo glupavo.) Pa...Dobro...

Marko

Dušo, nemam ja fiziološki poremećaj, samo jaka uverenja. Lako je odupreti se iskušenju koga nema.

Ana

Nisam htela to da ti uradim. Ja...

Marko

Sve je u redu ljubavi. (Pauza. On je poljubi nežno u čelo.) Sve je kako Bog hoće, ne moraš ti da kupuješ svoj duševni mir.

Ana

Hoću da se očistim. Hoću da budem i ja kao i ti, uvek smirena i da uvek znam razlog...

Marko

Sve je u redu sa tobom. Nemoj želeti da budeš kao ja, nemoj želeti da budeš kao bilo ko. Budi kako Bog zapoveda.

Ana

Mogu i ja to. Sa tobom sve mogu. (Ona legne na njegovo rame,on je čvrsto obuhvati rukama.)

SCENA II

(Popodne. Veći, ali ne baš sa previše pažnje uređeni kafić sa velikim šankom i par stolova. Za šankom sedi Filip, sam i nezainteresovan za bilo šta, posmatra svoju čašu. U kafić ulaze Ana i Branka. Ana se na ulazu uznemiri, došapne nešto Branki i brzo pređe na drugi kraj kafića, upadljivo okrenuvši leđa Filipu, tobože ga ne primetivši, i sedne za najudaljeniji sto od šanka. Branka učini isto povremeno se okrećući. Ana ubrzano pretura po torbi, vadi cigarete, pa mobilni telefon koji potom ponovo vrati u torbu.)

Branka

Šta ti je Ana?Nije valjda...

Ana

(Nervozno, premeštajuci se na stolici.) Šta? Ništa. Šta bi mi bilo? Malo sam umorna, baš smo prepešacčile, a ja nešto u poslednje vreme baš i nemam kondiciju...

Branka

Pa brate ti i Marko baš ne izlazite iz kuće, zabarikadirali ste se kao... (Prekine samu sebe.) E, nismo morale baš ovde da sednemo.

Ana

(Brzo i ravno.) Što nismo morale? Šta fali? Gde bi drugo? Ni ne pamtim kad smo se videle uopšte, a kamoli izašle... Mislim da su se konobari već zabrinuli što nas nema. (Nasmeši se kratko i nervozno.)

Branka

Dobro, pitam samo...

Ana

(Kao da se doseti.) A što? Zbog Filipa misliš?

Branka

Ne, nego zbog jonizujucih zraka mislim!

Ana

Ma daj, pa to je gotovo odavno, rekla sam ti. Sazrela sam, odrasla… (Nasmeje se nervozno.) I ja, zamisli!

Branka

Rekla si, nije da nisi, ali ga otada nisi videla...

Ana

Pa dobro, šta s’tim. Mrzelo me da mu se sad javljam tu nešto, o je sve. Mislim, što bih se ja njemu javljala, nije zaslužio ni toliko. Uostalom... (Dramska pauza. Značajno.) Ja ću uskoro biti supruga. (Nasmeje se.)

Branka

(Nasmeje se.) Da, jebote znaš da još ne mogu da verujem! (Uozbilji se.) Još se nisam pomirila sa tim da me napustaš.

Ana

Ih da te napuštam! Ajde ne lupetaj!

Branka

(Pomalo rastuženo.) Ne, ozbiljno ti kazem. Muž... Čoveče muž! Al’to zvuči! Pa onda deca...

Ma kakva deca!

Branka

Kako kakva deca!

Branka

(Pogleda je zabrinuto.) Nije ti stigla poruka.

Ana

(Ravno.) Nije mi stigla poruka. (Pauza.) E neću sad o tome. (Kraća pauza.) Neću nikad o tome. To je sranje. Mislim, to je trip. Samo prvi šok, kapiraš. Naučila sam ja razlike, samo… Ništa to nije… (Branka je pogleda sa razumevanjem. Neko vreme ćute. Naglo i napadno želi da se oraspoloži. Gotovo vikne.) Šta je pico, šta je bilo! Šta si obesila njušku! Zezanje! Boli? Pa mora malo da boli! Samo malo… Uostalom, to je samo trenutna kontraindikacija, zar ne! To tako uvek mora da ide, pa znaš i sama. (Nategne čašu. Na njen uzvik Filip se okrene i zagleda se u njihovom pravcu.)

Branka

(Tiho.) Gleda ovamo.

Ana

O, pa znači još imam vremena da se predomislim. (Branka je zabezeknuto pogleda. Ona počne polu-histerično da se cereka.) Zezam se bre! Ako progovori zgadiće mi se i više nego… Pomoć je uvek dobrodošla.

Branka

Da to uvek kažeš, pa...

Ana

(Prekine je.) Pa napravim sranje. Znam. Ali... (Branka joj pogledom saseče reč.) Dobro, neću ništa reći ovog puta. Videćeš i sama. (Kraća pauza. Pomalo melanholicno.) Ali ipak, sad je drugo... Nikad nije bilo ovo... (Kao da povrati dobro raspoloženje. Nasmeši se.) Jednom u zivotu se udaješ.

Branka

Eh da jednom.(Ispravi se.)U svakom slučaju,u najmanju ruku,jednom se prvi put udaješ.

Ana

(Iznervira se.) Jebote što moraš to stalno da radiš!

Branka

Ti baš želiš da veruješ u taj brak,jel’ da?

Ana

Ne želim! Ja verujem u brak! (Kraća pauza.)

Branka

E izvini, izvini stvarno. Stvarno serem! Nekad prosto ne znam da se zaustavim.

Ana

(Spusti loptu.) Nije valjda?

Branka

Ma daj! Znaš ti mene. Znaš da ti želim sve najlepše. (Kraća pauza.) Šta god to bilo. (U tom trenutku iznad stola se nađe Filip koga nisu primetile dok je prilazio.)

Filip

Ćao devojke! (Branka ga odmeri od glave do pete, Ana se zbuni, izgubi.)

Ana i Branka

(Uglas. Ćao!)

Branka

(Doda.) Filipe.

Filip

Pa dobro majku mu staru, nećete ni da se javite.

Ana

(Nervozno.) Nismo te videle.

Filip

A, to je znači.

Branka

Ja sam te doduše videla, ali naprosto nisam htela da ti se javim.

Filip

(Napravi se da nije čuo ovu opasku. Ani.) Pa što se ne javljaš mala?

Ana

(Zausti, zagrcne se. Kraća pauza.) Izgubila sam tvoj telefon. (Branka je pogleda popreko.)

Filip

Znao sam da je tako nešto po sredi. (Izvlači stolicu i seda sa njima za sto. Tek da nešto kaže za početak, bez preterane zainteresovanosti.) Pa kako bre to da ti se desi? Gde baš moj broj? (Nasmeši se zavodnički.)

Branka

Eto šta ćeš! Dešava se svašta na ovom svetu! Jesi čuo ti, molim te, da dolazi do otopljavanja klimata? Sad će leta biti sve toplija i toplija.

Filip

Ma šta kažeš? Pricajmo malo o tome. Ja sam doduše nesto načuo, ali nisam bio siguran da je proverena informacija, ali sada kada si mi ti potvrdila... Nema sumnje. Siguran sam da su te pingvini lično obavestili o tome. (Ani.) A šta kažeš ti dušo na sve to?

Branka

Al’ ajd što je izgubila telefon na koji si ionako bio stalno nedostupan nego na česmu nije mogla nikako da te dobije.

Filip

(Pogleda Branku sa visine.) Nedostupan? A ti si zvala, pa znaš da sam bio nedostupan?

Branka

(Blago se zbuni, ali se ne da.) Svaki dan po tri puta.

Filip

A da, znam. Jednom si me dobila. Čujem dahće mi neko na telefon, a dahtanje mi nije poznato. Izvini, nikad te nisam čuo, kako da te prepoznam. (Nakezi se.)

Branka

Đavo je ušao u tebe! Jel’čujes ti sebe šta pričaš? Ja slušam tebe, a čujem njega, ali to nisi ti, shvati! Shvati to! Još nije kasno. Ti si prihvatila? Tačno, ti si prihvatila, ali nisi poverovala. To je tebi samo dobra fora, zato si ga i primetila, uvek si se ložila na frikove različitih vrsta. Prvi koji ne traži picu nego glavicu! Kako je to zlatno!

Ana

Branka, nije to samo tako. Čoveče, mene je Marko upoznao u najgorem mogućem izdanju. Držao mi je glavu dok sam mrtva pijana pokušavala da nađem wc-šolju u klubu čekajući jebenog DJ-Filipa da me opali u nekom haustoru,kako nedostojanstveno. A on se ne pojavljuje I ne pojavljuje. I znaš, sad mi kaže: “Znaš,prestao sam da radim kao DJ. ”Ne I ne znam. Ej,kad bi ti držala glavu nekom nepoznatom, mrtvom ludaku? A kad sam malo došla sebi…

Branka

Nisi ti došla sebi ni do sada. Pa šta ako ti je držao glavu? Bio je tu, što i da nije. Zar zbog toga treba da se udaš za njega? Pa nisi ti crveni krst!

Ana

Nije to samo to! To je samo jedna mala stvar među mnogima. Prosto si takav ili nisi, on…

Branka

Ako mene pitaš… Razjebi sve, oteraj i jednog i drugog u tri lepe, još ti nije kasno!

Ana

Ne mogu.

Branka

Šta ne možeš? Možeš itekako, samo da hoćeš.

Ana

Ne mogu, nisam ja ti. Ja ne mogu sebi da teram inat, ja moram da se prepustim. (Kraća pauza.) Ja volim Marka.

Branka

Voliš ga? Pa super, voli ga i dalje. Tako kako si ga dosad volela možeš da ga voliš celog života, pa sve i da se preseli na Atlantidu.

Ana

Daj jebote, seks tu ništa ne menja, nema to veze sa tim!

Ana

Šta opa?

Branka

Baš na Filipov rođendan.

Ana

Otkud ti znaš da mu je tada rođendan?

Branka

Ti znaš da ja sve pamtim.

Ana

I ništa ne opraštaš...

Branka

I to. (Kraća pauza.) Jel’ dolaze tvoji na kraju?

Ana

(Rezignirano.) Ne, ne dolaze. Na listi prioriteta se ne nalazim u vrhu čak ni po kriterijumu azbučnog reda. Tako ti je to kad mlad, lud I neiživljen praviš decu, pa onda ne znaš šta bi se njima dalo uraditi. (Prekine samu sebe.) Ali dobro, neću sad da pričam o tome.

Branka

Ma šta te boli uvo, šalju lovu, a ovako za kad ti trebaju.

Ana

Jebem ti lovu, samo pričaš o lovi.

Branka

Pa baš bih volela da vidim od čega bi inače živcela jebem te sposobnu. Mene moji samo gnjave, iako su 200 kilometara i godinama daleko od mene i dalje me gnjave. Misliš da je olakšavajuća okolnost imati roditelje u kući koji zarađuju k’o naizmenična struja, nikad puno radno vreme, nikad dovoljno love, ali oni neguju lokal-patriotizam dok se i pacovi sele iz grada. Ne znaš ti kako je to. Kad sam došla u Beograd svanulo mi. Ako već moraš da se krešeš bez perspektive, onda biraš ko će to da bude.

Ana

I šta sad imaš od toga?

Branka

Šta imam od toga? Imam posao kakav se poželeti može, mogu da plaćam stan, mogu… (Kao da iznenada shvati sav svoj poraz i prazninu, ali to ne bi pokazala ni za živu glavu.)

Ana

(Izgubljeno.) Ma dobro, svako valjda ima neki svoj program. (Pauza.)

Branka

Lepe su ti cipele. Ja sam nešto bila bezveze, iznervirao me... Iznervirali me ovi u firmi, pa sam malo išla u shopping. (Pokaže rukom na kese.)

Ana

(Prvi put u toku ovog razgovora se nasmeši.) Daj da vidim šta si kupila! Daj ‘vamo! (Branka uzima kese jednu po jednu, vadi iz njih garderobu i pruža jednu po jednu stvar Ani, sve stvari su bele.Ana se nasmeje.) Šta je bilo? Novi stajling, a? Gle ti nju, sve belo. Kao da se ti udaješ, a ne ja!

Branka

(Malo se smrkne. Kiselo se nasmeje.) Ja? Ma daj... Znaš ti mene... Nikad par, uvek raspar. Dok nisam sigurna da mu je apsolutno svaka aminokiselina na mestu ništa od braka. Neću posle da ispadne da je neko drugi bio bolji. Dok svakog ne proverim, ništa...

Ana

Kako to misliš dok svakog ne proveriš?

Branka

Pa tako, na razne načine. Svi lepo u kartoteku, pa kome se šta zalomi.

Ana

Zezaš me. Jel’ da?

Branka

Ne zezam te, ozbiljna sam. Evo baš danas sam ih proverila jedno desetak. I mogu ti reći, loš dan danas. Ipak, dobro je znati da ništa nisi propustio, pa onda teraj dalje…

Ana

Čekaj! Hoćeš da mi kažeš da ides na sastanke na slepo, šta?

Branka

Pa da, izmedju ostalog. Internet je čudo. Osim toga tu je i imenik, pa je sve to prilično sistematizovano, a i na druge načine se može doći do mnogih podataka samo ako umeš. A ti znaš da je kompjuter moje drugo ja.

Ana

Ma šta pričaš? I sad ćeš da proveravaš svakog frajera u Beogradu? Ti si totalno prolupala!

Branka

Neću svakog, imajmo obzira prema deci i starijima, pa nisam ja ratni zločinac. Ako bude bio neki za mene ja ću ga naći, ako ne, nije mi ni bilo suđeno, samo neću da me senka nekog “Filipa” prati celog života... (Ana je pogleda iz malog mozga, a onda spusti glavu i zagleda se u svoja kolena.) Izvini! Izvini, nisam htela... Mislila sam...

Ana

(Ugrize se za donju usnu.) Ma ok, ok... U pravu si... Rešiću ja to...

Branka

Jebem mu mater, uvek kažem šta ne treba!

Ana

(Kao da joj je nesto sinulo.) Ima doduše jedna stvar... Znam. Zamoliću ga da nešto učini za mene.

Branka

Šta?Da se ubije?

Ana

Branka!

Branka

Pa to je najbolje što bi on mogao da učini za tebe.

Ana

(Podigne kažiprst, ali više kao da samoj sebi objašnjava.) Ima nešto drugo…

Branka

Pa šta to onda?

Ana

Ništa. Otom- potom. (Kraća pauza.)

Branka

(Tek da nešto kaze.) I... Gde mi je kum?

Ana

(Za trenutak je pogleda belo, ali brzo odgovori.) A! Radi popodne. Na poslu je sad.

Branka

Pa taman ću da svratim posle do njega. Treba neke stvari da iskopiram.

Ana

Ako, svrati. Obradovaće se. On tebe baš voli.

Branka

On svakog voli.

Ana

Naravno, ljude treba voleti. (Kraća pauza.) I... Jesi li na putu da nađes nekog? Mislim nekog onako pravog.

Branka

Eh, pravog... Svi imaju ili policijski ili medicinski dosije.

Ana

Ma daj, ja mislim da ti preteruješ.

Branka

Hoćeš da kažeš da precenjujem sebe.

Ana

Ne to, nego prosto... Svi ljudi su stvoreni sa nekom greškom. Moraš to da prihvatiš.

Branka

A koja je moja greška?

Ana

Pa sad...

Branka

Ne, reci mi slobodno. Onako iskreno, ono što misliš.

Ana

Ne znam. Možda... Previše si stroga. Previše... Perfekcionista, ne znam... Nekad nemaš razumevanja... Kad sam te prvi put videla na faksu, pomislila sam, Bože kako je ova devojka sigurna u sebe. Toliko si bila različita od mene da nisam mogla ni da pomislim da ćemo se i upoznati, a kamoli družiti. Za mene se jebiga odmah videlo da neću završiti što sam započela kao i mnogo puta do tada.

Branka

(Nasmeje se.) Dobro je, dobro! Kako ti voliš da se u svakoj prilici samokritikuješ, ko te ne zna mislio bi da si komunista. (Zasmeju se obe.) Znaš, mislim da tebe i mene vezuje to što ti mnogo voliš da pričaš o sebi, a ja o sebi nemam šta da dodam. Poklapa nam se tajming.

Ana

Ma daj, nije baš tako. (Gađa je jastukom.)

Branka

(Kroz smeh.) Ana, smiri se.

Ana

(Blesaveći se.) Neću mama da se smirim. (Gađa je drugim jastukom, a onda skoči na nju i počne da je golica, štipa, udara. Čuje se samo Brankino vrištanje. Iznenada Ana ustane najnormalnije kao da se ništa nije desilo.)

Branka

Pa dobro, da li si ti normalna! Šta te je spopalo!

Ana

Ne znam, došlo mi. Sad mi je baš super.

Branka

(Popravljajući raščupanu kosu.) E baš mi je drago da se dobro osećaš. (Kraća pauza.) A još draže mi je da se tako zrelo ponašaš napokon.

Ana

Eto! Kažem ja!

SCENA VIII

(Fotokopirnica. U njoj Marko obavlja svoj jednoličan posao, ali veoma usredsređeno, reklo bi se svim srcem. To traje dugo, dugo, dugo. Bar tako izgleda. U kopirnicu uđe Branka.)

Branka

Pomaže Bog.

Marko

(Okrene se.) O! Bog ti pomogao! Otkud ti?

Branka

Marko

(Mehanicki i rutinski dohvati papire i počne da ih raspoređuje i slaže pored kopir-mašine pripremajući ih za kopiranje. Kao da je sam, kao da Branka i nije prisutna.) Sad ću ja to odmah.

Branka

(Nervozno i nesigurno.) Ma dobro je, nije toliko hitno. Htela sam... Htela sam da razgovaram sa tobom.

Marko

(Malo se iznenadi.) O! Samnom?

Branka

(Kao malo premišljajući se, ali ipak odlučno.) Da, baš sa tobom.

Marko

Pa izvoli... Mislim reci, o čemu je reč?

Branka

Računam naravno da ce to ostati među nama jer ja zaista imam najbolje namere.

Marko

Ako tako želiš, naravno. Ako ikako mogu da ti pomognem, tu sam.

Branka

Zapravo ne treba meni da pomogneš, ali ima kome možeš.

Marko

Ako je to u mojim skromnim moćima, voleo bih svakom da pomognem.

Branka

(Sa prikrivenom ironijom.)Naravno, na to sam i računala. (Kraća pauza.)

Marko

(Prijatno.) Pa? Kaži slobodno.

Branka

(Gleda negde iznad njegove glave ne bi li našla najpogodnije reči.) Vidi ovako... Slušaj... O Ani se radi...

Marko

Šta je sa Anom?

Branka

Njoj zapravo treba da pomogneš.

Marko

Otkud sad to, nije mi rekla da ima ikakav problem.

Branka

Problem i jeste u tome što ona ne zna da ima problem. Nikako ne shvata...

Marko

Izvini, ali sad te stvarno ništa ne razumem.

Branka

(Počne da govori veoma brzo.) Ti znaš Anu... Dobro, ne znaš je toliko dobro koliko je ja znam,ali znaš je prilično. Ona je detinjasta, nezrela je i ne zna šta hoće u životu. Ona ne može da oceni šta je za nju dobro, a šta nije.

Marko

Niko od nas to ne zna. Zato Bog zna najbolje šta je dobro za svakoga, Bog će to urediti.

Branka

(Pokušava da bude taktična.) Slušaj Marko, ne može ni Bog na sve da misli, ima posla preko glave, treba mu malo pomoći. (On je posmatra smireno.) Zar nije tako? Ono što zapravo hoću da ti kažem je to da Ana još uvek nije spremna za brak, ne smete to da radite.

Marko

Šta ti to pričaš?

Branka

Znam da ti to sad zvuči čudno i naglo, ali... Bolje je da sve krene kako treba, zar ne? Sad ne može da krene kako treba, ona toga nije svesna. Rano je još za nju. Ja ne kažem ništa, jednoga dana kada dođe do toga i ako ti još uvek budeš bio u fazonu...

Marko

Ako budem bio u fazonu?

Branka

Hoću da kažem, ako vam se putevi ponovo ukrste... To će onda značiti da je Bog tako hteo i...

Marko

Ne razumem šta ti hoćeš da ja učinim.

Branka

(Kao iz topa.) Da otkažeš venčanje.

Marko

Kako?Ako ona... Onda treba sama da mi kaže... Ali to je nemoguće.

Branka

Ne! Ona ne zna ništa o tome, nemoj joj nikako o ovome govoriti!

Marko

Ali zašto onda...

Branka

Ona to ne može sama da uradi. Ona je neosvešćena.Zato ti moraš da joj pomogneš, ti da presečeš. Ti si muško uostalom.

Marko

Ne razumem zašto mi govoriš takve stvari?

Branka

(Duža, dramatična pauza. Ona napokon reši svoju dilemu.) Ona... Ona te je prevarila. (Pogleda ga sa krivicom kao da je ona to uradila.)

Marko

(Potpuno mirno,ni jednog trenutka ne prekidajući svoj posao.) Znam.

Branka

(Preneraženo.) Znaš? Rekla ti je?

Marko

Nije mi rekla.

Branka

Pa kako onda znaš?

Marko

Video sam. Osećala se krivom. Predamnom se pokajala.

Branka

(I dalje u čudu.) I šta sad?

Marko

Ništa.

Branka

(Sad se već iznervira.) Kako bre ništa! Prevarila te je, ’alo čoveče!Nije te prevarila ono kao ružno je pomislila, nego ono kao kresala se sa tipom!

Marko

I pokajala se.

Branka

(Ironično se nasmeje.) Pokajala se!I to je tek tako, pokajala se!

Marko

Mogla je da se pokaje, to je ono sto je važno. Uostalom... Ako je Isus oprostio Mariji Magdaleni, ko sam ja da ne oprostim Ani. (Branka je u šoku. Kopir-aparat počne da šlajfuje. Marko se blago osmehne.) Gle, nestalo papira.

SCENA IX

(Filipova garsonjera. Na šporetu se krčka nešto u dve šerpe, on gleda u kuvar naslonjen na teglu i mućka nešto u čašama, pokušava da napravi neki koktel u stilu pravih barmena, žonglirajuci led i izvodeći slične trikove, ali nije bas najveštiji u tome. Neko tiho kuca na vratima što on isprva ne primeti jer u tom trenutku istim ritmom i sa istim razmacima tranžira nešto na dasci za sečenje sataricom, ali kucanje postane jače i odlučnije, pa ga Filip primeti. Otvori vrata, na vratima je Ana.)

Filip

Ej, otkud ti mala? Uđi.

Ana

(Nervozno.) Neću da uđem, dobro je i ovako.

Filip

Šta je dobro tako? ’Ajde nemoj da me zezaš nego ulazi. (Dok on priča ona proviri kroz vrata i pogleda levo i desno da vidi ima li koga.) Nema bre nikoga.

Ana

Baš čudno, zar ti da gubiš vreme.

Filip

Što si blesava, drmnuće te promaja!

Ana

(Odsutno. Usredsredjena na neku daleku ideju.) Evo samo sekund i biće gotovo. (On se upitno namršti sa nerazumevanjem.) Htela sam samo nešto da te zamolim.

Filip

Kaži, šta je frka? Gde gori?

Ana

(Još nervoznije, ali se trudi da deluje neutralno.) Ništa specijalno samo... A i po običaju to se ne odbija. Zato ne treba puno vremena da odgovoriš...

Filip

Ne razumem. O čemu se radi? Daj bre uđi unutra nemoj da me nerviraš!

Ana

Hoću da te zamolim da... Da mi budeš kum na venčanju.

Filip

(Gleda je nekoliko trenutaka, onda se počeše iza uveta.) Čekaj. Ti hoćes da te ja venčam i onda smo ti i ja ono kao kum i kuma?

Ana

(Smrtno ozbiljna.) Da.

Filip

(Kraća pauza, pa se nasmeje. Kroz smeh.) Ono kao, kum kumu, pa u šumu.

Ana

(Iznervira se.) Daj Filipe, jel’ možeš bar jednom u životu da budeš ozbiljan! Stvarno te pitam, odgovori da ili ne i to je to.

Filip

(Kraća pauza.) Pa ne znam šta sad treba da kažem. Zašto hoćeš da ti ja budem kum?

Ana

Nije bitno zašto hoću... Dakle... Da ili ne?

Filip

Pa dobro, dobro, kad si toliko navalila, to je najmanji problem. Ok, hoću. što da ne.

Ana

(Užurbano, gotovo poslovno.) E dobro, onda budi u crkvi…

Filip

(Prekine je.) Čekaj bre malo. Sad kad smo se sve dogovorili treba valjda to da proslavimo. ’Ajde napravio sam sad neke koktelčiće, ’ajde ulazi da zapečatimo kumstvo.

Ana

(S’ mukom.) Ne, ne mogu.

Filip

Ma ‘ajde ženo, šta ti je! (Uhvati je za ruku.) Moraš sad da me slušaš. Moja baba je govorila, Bog na nebu, kum na zemlji.

Ana

(Širi nozdrve, nabira čelo i gleda oko sebe.) Šta to smrdi na paljevinu? (On je pogleda ispod oka kriveći usta.) Ne, ozbiljno ti kažem.

Filip

(Okrene se i ugleda šerpe koje kipe sve do poda i poluugljenisan sadrzaj svuda po šporetu.) U jebote! (On skoči ka šporetu. Vrata koja je on do maločas držao rukom se od promaje zatvore sa treskom.)

SCENA X

(Veče je. Ana sređuje svoj stan, deluje spokojno i smireno, čak jako veselo. Kucanje na vratima i Branka ulazi u sobu. Ana je i ne primeti dok ne progovori.)

Branka

Gle ti što je ona vredna! Kao da te to ne čeka sad svakog dana i to puta dva.

Ana

(Okrene se.) Ej! Nisam ni čula da si ušla.

Branka

Kažem, nije sad vreme za rad, sad je vreme za labudovu pesmu, pa doviđenja.(Ana odloži pajalicu,pa obe sednu.)

Ana

Ma malo samo da sredim, ono doćiće sutra par devojaka, pa...

Branka

Pa da prizivamo duhove i igramo igru istine, je li... Ma batali to! Nego, znaš šta sam ja mislila...

Ana

(Veselo.)Šta si ti mislila?

Branka

(Oduševljeno.) Mislila sam da napravimo veliku žurku i da pozovemo sve tvoje bivše frajere. E to ti je pravo devojačko veče! (Ana prsne u smeh.) Pa da su svi računi lepo čisti u startu! Da ne ispadne posle da si nešto zaboravila. A kad to lepo utvrdiš, zaključamo ih ovde da se pokolju. Ujutru samo dođemo da uklonimo tela.

Ana

(I dalje smejući se.) E pa ti stvarno nisi normalna! Šta tebi sve neće da padne na pamet!

Branka

Ti misliš da se ja zajebavam? Ja sam mrtva ozbiljna. I ja sam luda što ti išta pričam, trebalo je samo da organizujem. Valjda se i kuma tu nešto pita.

Ana

(Zastane sa smehom setivši se nečega sa nelagodom. Uozbilji se.) E, Branka, moram nešto da ti kažem. (Pauza. Branka je upitno gleda.)

Branka

Pa kaži šta je već jednom!

Ana

Molim te samo... Molim te nemoj da se naljutiš na mene i nemoj pogrešno da shvatiš...

Branka

(Nestrpljivo.) Šta se desilo, aman ženo?

Ana

Pa znaš što se tiče tog kumstva... Nećeš moći ti da mi budeš kuma...

Branka

(Preneraženo.) Molim?

Ana

Znam, trebalo je ranije da ti kažem i sve to, ali... Shvatićeš da sam ovako morala da uradim. (Gotovo vikne.) Zamolila sam Filipa da mi bude kum!

Branka

(U još većem šoku.) Filipa? Čekaj bre malo! (Zastane za trenutak.) Hoćeš da kažeš da će te Filip venčati?

Ana

(Zabrza.) Da, ali Branka shvataš li zašto? To je jedini način... To je jedini način da prekinem sa njim, razumeš?

Branka

Ti zaista nisi normalna! Način da prekineš sa njim... Jel' ti u glavi imaš plastelin ili šta? To je način da se vežeš za njega za ceo život, a ne da prekineš sa njim.

Ana

Na neki način da, ali... Kako ne shvataš! Ako mi bude bio kum ja više neću moći da imam ništa više sa njim i biću sigurna da ću biti verna Marku. Razumeš li sad? Kako mi to ranije nije palo na pamet!

Branka

Ti nisi svesna šta pričaš. Nemoj to da radiš, kajaćeš se posle, ko zna šta može iz toga da ispadne.

Ana

Kumstvo je zakon, Božiji zakon!Ono će me sprečiti da radim loše stvari!

Branka

A tebe stalno neko mora da udara po prstima? Misliš da će te to sprečiti ako budeš htela...

Ana

Pa to je tabu! Niko ne može da spava sa svojim kumom! Više ga neću gledati istim očima od prekosutra...

Branka

Ništa nije garancija za tvoju dušu! Zar si toliko sigurna u taj raj da se trudiš da ovaj život upropastiš što više možeš?

Ana

Branka, nemoj da se ljutiš molim te, to ne bih mogla da podnesem. Ovo je prava stvar, znam. Po prvi put u životu znam da radim pravu stvar.

Branka

(Već gotovo smireno.) Naravno, kako god ti hoćeš. (Pauza. Ona joj se prodorno zagleda u oči. Značajno.) Veruj mi da sam učinila sve što sam mogla za tebe. Ja više od ovoga nisam umela.

Ana

(Priđe, zagrli je.) Znam, Brankice, naravno da znam. Ah, tako sam srećna, znam da će sada sve biti drugačije.

Branka

(Ravno, ali bez žuči.) Naravno, sada će sve biti drugačije. Mislim da ti više nisam potrebna, čak ni kao kuma. Nikako... Mene više u tvom životu nema... Konačno sam ostala potpuno sama.

Ana

Ipak se ljutiš?

Branka

Ne ljutim se, ali pogledajmo istini u oči... Sada će neki drugi ljudi brinuti o tebi...

Ana

Ali ti i ja ćemo biti tu uvek! Obećale smo jedna drugoj!

Branka

(Umorno i po prvi put bez imalo zlobe.) Naivno je to Anči! Ne može se imati sve u životu. (Duga pauza.)

Ana

(Ozbiljno.) Zašto mi to govoriš?

Branka

Zato što je tako Mico. (Onda se osmehne tužno.)Ali dobro... Ako već kum treba da preuzme grehove, onda je to jedino što Filipu od tebe zaista i pripada, onda je šteta što ih nisi imala i više.

SCENA XI

(Crkva. Markovo i Anino venčanje. Svi svatovi ćute, samo se čuje nerazgovetno romorenje i pojanje popa. Filip stoji iza Ane držeći u rukama dve velike sveće. Poprilično se dosađuje i premešta se sa noge na nogu, a pored toga i cipele ga žuljaju. Branka stoji sa strane malo u pozadini. Oko njih se nalaze ljudi ili ih nema, ali se njihovo prisustvo naslućuje. Ana je nervozna, napeta, sredsređena. Marko je takođe usredsređen, ali se na osnovu njegovog izraza lica ne da izvesti nikakav zaključak. Pop se okreće ka mladencima i daje im da iz putira ispiju po tri kratka gutljaja vina. Marko prvi ispija vino, a zatim Ana koja se zanese, pa potegne malo više. Pop se nasmeje ispod brka, ali se brzo okrene, ostavi putir, uzme kadionicu i mahne njome nekoliko puta oko njihovih glava. Filip se umorno klati, jedna od sveća u rukama mu se nagne i otopljeni, vrući vosak kane Ani na rame. Ona se trgne od bola, okrene se i od tog trzaja joj spadne kruna sa glave. Kruna se otkotrlja, svi se malo zbune. Marko hoće da se savije da je dohvati, ali ga pop pokretom ruke spreči u toj nameri. Pop se sagne, između dva samoglasnika dune lagano u krunu i stavi je ponovo Ani na glavu. Iza vrata oltara proviri devojčica od šesnaest godina sa trudničkim stomakom u laganoj haljinici. Dok mladenci i kumovi kruže tri puta po crkvi ona prolazi pored njih radoznalo ih zagledajući, ali nju niko od prisutnih ne opaža. Kada im se nađe iza leđa, iza svih svatova, ona tamo ostane i posmatra ostatak obreda.Pop mladencima napokon skida krune, odvezuje im ruke i oni se poljube. Ljudi se razmaknu da mladenci prođu. Oni pođu nekoliko koraka, a zatim Ana istupi, okrene se leđima prostoru na kome stoji samo Branka i baci bidermajer. Branka pruži ruke da uhvati bidermajer, ali joj on preleti visoko preko glave i ona tako par trenutaka ostane sa podignutim praznim rukama. Bidermajer uhvati devojčica, nasmeši se vragolasto i nestane. Ni ovo niko ne primeti. Mladenci polako krenu ka izlazu iz crkve, a svatovi za njima. Na vratima se okrenu oltaru, krste se i lagano izlaze.)

SCENA XII

(Markov stan. Marko prenosi Anu preko praga i spušta je nežno na krevet. On se vraća da zatvori ulazna vrata, a ona pažljivo posmatra sve oko sebe kao da nikada nije videla ovu prostoriju. Marko se vrati i sedne pored nje.)

Ana

Pa... Kako je?

Marko

Šta?

Ana

Kako je biti u braku?

Marko

A to.. .Pa... Lepo je. (Kraća pauza.) A tebi?

Ana

(I dalje s' vremena na vreme gledajući oko sebe.) Ne znam, čudno je nekako. Kad pogledaš, ništa se nije promenilo, a ipak... (Pogleda ga.) Mislim ništa se još nije promenilo. (Gledaju se par trenutaka, ona ga poljubi.)

Marko

(Zadovoljno.) E da, ovo je sad i tvoj dom.

Ana

Da. (Zagrli ga, oboje su nervozni, kao da nešto iščekuju.) Marko... Moram nešto da ti kažem.

Marko

Kaži mi dušo.

Ana

Ja... Ja ne znam čedno da vodim ljubav.

Marko

(Zbuni se.) Kako to misliš? Ne razumem.

Ana

Pa ne znam, ti si tako... Mislim, to što smo čekali sve ovo vreme i to... Nekako, osećam se kao da treba da spavam sa svetim Nikolom. Ne znam šta treba da radim.

Marko

(Blago se nasmeši.) Ne treba da misliš o tome.(Pomiluje je po kosi.)

Ana

Znam, ali... Ovo sa tobom je toliko drugačije od svega, nikada tako nešto nisam imala u životu. Čak... Čak me je malo sramota da se skinem pred tobom. (Kraća pauza. Ona se zagleda u njega.) I to je to? To je ta ljubav?

Marko

Naravno dušo. (Neko vreme ona drži glavu na njegovom ramenu, a on je miluje po kosi. Onda se ona uspravi, sa ponešto čudne nelagode mu sedne u krilo i počnu da se ljube. Polako, ona mu skida košulju. On se prepušta. Zatim mu skida pantalone, a on njoj venčanicu. Zastanu. Gledaju se.)

Ana

(Ona mu dodirne slabinu) Gle, imaš ožiljak. Nisam ni znala da imaš ožiljak.

Marko

Ma da, ostalo je, nije moglo potpuno da zaraste.

Ana

A ja baš volim ožiljke, to znači da si bio živ, da te je život dotakao. Svaki ožiljak je neka priča. (Prelazi prstom nežno preko njegovog ožiljka.) Od čega je?

Marko

Ne znam, ne sećam se.

Ana

Kako ne znaš? Pa zar ti neko nije ispričao?

Marko

Nisam nikoga ni pitao. Tu je i šta sad. Zašto je to bitno?

Ana

Volela bih da znam. (Kraća pauza.) Želim da znam sve o tebi.

Marko

(Pogleda je čudno.) Ni ja ne znam sve o sebi. To je nemoguće. (Pauza. Pomalo, ali gotovo neprimetno rastuženo.) Na primer, uvek sam želeo da znam kakav sam bio kad sam bio mali, šta sam radio i da li sam za nešto bio predodređen, ali pošto su mi roditelji tako rano umrli nije imao ko da mi to ispriča. Šta da se radi... (Ana ga gleda začuđeno sa nekom nedefinisanom setom.On se osmehne.) Zašto me gledaš tako čudno dušice?

Ana

Nikad te nisam čula da tako govoriš.

Marko

Kako to govorim?

Ana

Pa tako... Kao da te nešto boli...

Marko

(Osmehne se, trudi se da je razveseli.) Ma, to je prošlo... Sada je samo ovo što smo ti i ja.

Ana

Može li ikada da prođe?

Marko

Valjda može...

Ana

(Trenutak tišine, a onda ona gotovo vikne.) E stvarno pričamo o nekim glupostima! (Ponovo gleda oko sebe kao da nešto traži.) Prva bračna noć, čoveče! (Približi mu se još više i zagrli ga čvrsto, najjače što može.) Hoću da me uvučeš u sebe! Razumeš! Da ovo sada nikada, ali razumeš nikada ne zaboravimo. (Malo udalji glavu od njega, zagleda ga više razneženo nego strasno.) Tako mi trebaš! (Počne da ga ljubi, obori ga na krevet. Spopadne ga kao u nekom bunilu. Vode ljubav, to traje dugo, dugo. Ona iznenada stane, siđe sa njega i sedne na svoje noge. On se uspravi na krevetu, iznuren kao od teškog fizičkog rada.) Šta ti je?

Marko

(Sa nekim osećanjem teskobe, ne gledajući u nju.) Ništa. Što?

Ana

Kako što? Već dva sata se ovde... Cimamo. A ti ni jednom da svršiš.

Marko

(Sa bolnom grimasom se uhvati za donji deo stomaka.) Pa dobro, šta da se radi. Biće bolje.

Ana

(Zgranuta njegovom reakcijom.) Kako to misliš biće bolje? Dva sata, alo! Niko to ne može da izdrži! (Spusti loptu.) Reci mi šta nije u redu. Jel' u meni problem?

Marko

(Spusti joj ruku na rame, pa je pomazi po ruci.) Zašto odmah misliš da je problem? Nema nikakvog problema. Zar je to tako strašno? Zar te toliko pogađa?

Ana

Nije stvar u tome, samo ne mogu nikako da shvatim... (Kao da se nečega seti. Razbesni se.) A pogotovo što ti nisi nikoga ni taknuo godinama, ako je tačno ono što ti pričaš...

Marko

(Prekine je.) Naravno da je tačno. Šta ti je sad?

Ana

Ako je to tačno, trebalo bi da si napaljen kao kanta benzina na rešou u pustinji i onda... (Pogleda ga rezignirano.) Ili je sve to o celibatu bila simpatična pričica za naivnu devojčicu?

Marko

(Trudi se da sakrije svoje uzbuđenje.) Zašto bih te lagao? Zašto?

Ana

Ne znam. To ti meni kaži. Ovako nešto mi se u životu nije desilo.

Marko

(Trudi se da bude smiren.) Vidi Ana, ja samo imam taj problem... (Traži reči.) Ja ne mogu da... Imam problem da dođem do kraja. Pred sam kraj nekako... Ne mogu da se pustim, razumeš. Kao da ne dozvoljavam sam sebi da prospem seme.

Ana

Kako to misliš? Znači znao si...

Marko

Mislio sam da je prošlo, ali eto...

Ana

Da je prošlo šta?

Marko

Pa to...

Ana

(S' nestrpljenjem.) Marko, o čemu mi ovde pričamo?

Marko

(Uzdahne teško.) Dobro, ako baš hoćeš da znaš, rećiću ti.

Ana

(Uozbilji se.) Sad me plašiš.

Marko

Nemaš čega da se plašiš. Više nije ni bitno, ali eto ispričaću ti. (Kraća pauza. On se sprema da počne, ona ga posmatra sa zebnjom. Dok on govori neka senka sve više i više prelazi preko njenog lica da bi se ono na kraju izobličilo od užasa.) Znaš, kada sam imao osamnaest godina zabavljao sam se sa jednom devojčicom. Bila je dve godine mlađa od mene i bila je tako milo i dobro stvorenje. Jednoga dana, saznali smo da je ona u drugom stanju, napravio sam joj dete. Nisam imao pojma ni o čemu naravno, ali sam znao da je nemoguće da nas dvoje gajimo dete. I šta bismo uostalom radili sa detetom u tim godinama. Jedino što sam mogao da joj ponudim bio je abortus i mislio sam da smo se dogovorili. Nasmešila se tada, rekla: »Čućemo se sutra!« i otišla. Dva dana mi se nije javljala, trećeg dana su mi javili da se... Ubila. (Duga i mučna pauza.)

Ana

Znači zato si ti sve ove godine...

Marko

(Prekine je.) Eto! Sad sam ti rekao sve. Molim te da više nikad ne govorimo o tome. (Ustane sa kreveta i izađe iz sobe. Ana ostane na krevetu zgrčena, izgubljeno, rukama nesvesno stiskajući jastuk.)

SCENA XIII

(Brankin stan. Ana i Branka sede za stolom i ispijaju kafu. Ana je gotovo potpuno skamenjena i gleda u prazno. Branka sve vreme priča pomalo neprirodno, pokušavajući da Anu izvuče iz kataleptičkog stanja.)

Branka

Posle svega ja i dalje ne kapiram zašto ti je baš to sad problem. Postoji hiljadu drugih problema koje nisi želela da vidiš i preko kojih si prešla i šta sada sa tim... Mislim, ne vidim šta to menja.

Ana

(U početku je i dalje odsutna, a zatim postepeno počne da se uzbuđuje.) Menja? Šta menja? Kako šta menja! Kako šta menja! Sve menja! Od vrha do dna! Sve menja!

Branka

Ja mislim da si ti sad malo u afektu. To je samo jedna mala stvar koju nisi znala o Marku, a u krajnjoj liniji to i nema nikakve veze sa tobom. Zašto bi to bio tvoj problem?

Ana

Da li si normalna! Sve ima veze sa svačim, a pogotovo ovo samnom!

Branka

Ali to je prošlo i ti ni za šta nisi kriva. Šta sad?

Ana

On je mene lagao... Sve vreme me je lagao...

Branka

Šta te je bre lagao?

Ana

To je sve bila jedna velika i gnusna laž. Ja sam mislila da on stvarno veruje u tog Boga, da zna o čemu priča, poverovala sam mu. Poverovala sam čak i u tu jebenu čistotu i u to da me voli duhom i da je on onaj poseban, edan-jedini kome seks nije bitan. A cela fora je zapravo bila u griži savesti i...

Branka

Ne volim što ću ovo da ti kažem, ali ja sam tebi rekla da je to meni u startu izgledalo bolesno i da nešto sa Markom nije u redu. Ti si mi govorila da je on jedini normalan, sećaš se?

Ana

(Kao da se polako vraća među žive. Ipak, raspoloženja joj variraju. Govori pomalo nepovezano.) Voliš ti, što imaš priliku to da mi kažeš, nemoj da se foliramo. Voliš ti to, pa dobro, ljudi smo, šta sad, svako ima neku svoju slabost. (Kraća pauza.) Besna sam, uh kako sam besna, a opet sa druge strane nekako mi je i žao Marka. Ne nekako, mnogo mi ga je žao, ali jebote! Žao mi je i mene, a ja ne znam kako ću sa tim da živim. Treba da gradim kuću iznad kosturnice, e jebiga!

Branka

(Sve vreme je pomno posmatra.) Jesi ti nešto pila?

Ana

Nešto? Pa, nešto jesam...

Branka

Slušaj, ako hoćeš, ostani kod mene par dana dok se ne središ. Znaš gde su peškiri i ostalo, pa tako da možeš...

Ana

(Prekine je.) A ne, ne, ne mogu. A uostalom i tebi dolazi taj frajer tako da... (Blesavo se nasmeje kao da se ništa nije desilo.) I kakav je?

Branka

Ne znam.

Ana

Kako ne znaš? Nije valjda opet sa neta? (Branka kiselo klimne potvrdno glavom.) E ne mogu da verujem! Ti mi baš nisi taj tip. Što ne nađeš bre nekog normalnog nego samo tu precrtavaš pacijente?

Branka

(Nasmeje se sa ironijom.) Normalnog? A gde ih to uzgajaju. Uostalom i nije mi nešto do toga, ovo sve radim više eksperimenta radi. Informatičari moraju da znaju ko najviše vremena provodi pored kompjutera, ko su im glavne mušterije.

Ana

Ma da, znam... Kad on stiže?

Branka

Samo što nije.

Ana

(Naglo ustane.) E onda, idem ja. Ne bih mogla da podnesem da sad još i upoznajem nekog. (Malo joj se zavrti u glavi, zanese se, ali ostane na nogama.)

Branka

Šta ti je?

Ana

Ma ništa, sve u redu.

Branka

(Dok ona priča, Ana je gleda klateći glavom.) E stvarno me brineš. Daj sedi tu, nemoj da ideš. Zvaću sad ovog kretena, otkazaću mu. Malo ćemo da se zezamo kao nekad. Možemo i da izađemo ili... Sad bi bilo glupo da kažem da idemo da jurimo neke frajere, ali... Tako, neko zezanje, devojački izlazak.

Ana

(S' gorčinom.) Prošla su ta vremena, zar nisi provalila? Uostalom i sama si rekla da... (Zaustavi se,pređe rukom preko očiju.) Jebote, ostarila sam za noć. Jel' me čuješ? Počela sam da zvučim kao ti. Vreme je da krenem.

Branka

Ostani još malo, molim te.

Ana

Mesto me ne drži, a i ti me makar pogledom ipak osuđuješ. Danas to ne mogu da podnesem.

Branka

(Kao da se konačlo slomi njen neprobojni oklop.) Pa zar i kad nemaju gde da odu ljudi ipak odlaze od mene? Nije ovo prvi put. Nije ni drugi... Zašto? Zašto mi se to dešava? Ako postoji neko logičko objašnjenje molim te da mi ga kažeš.

Ana

(Začuđena korakne ka Branki.) Branka šta ti je pobogu? Šta te je spopalo?

Branka

(Pokušava da povrati hladnokrvnost.) Ma ništa samo tako sam... (Pauza. Sa teškom mukom prevali preko usana.) Sama. (Nasmeje se samoironično.) Patetično, jel' da? Bila si u pravu, svako ima neki svoj bol, jel' da. Moj nema ime kao tvoj, ali... Ali ima prezime, mnogo je uopšteniji. (Pauza. Ana je zabezeknuta, ne zna šta bi rekla. Branka vraća hladnokrvnost i svoj večiti gorki, ovoga puto samoironijski osmeh.) Ne mogu da verujem da sam ovo izgovorila ja, a ne neka bubuljičava adolescentkinja sa malim sisama.

Ana

Ali to nisi ti. Ti si uvek bila... E ako je spalo na to da ja tebi treba da pomognem... Ja ne umem da pomažem ljudima, ja nikad nisam bila subjekat... (Njih dve stoje jedna naspram druge i gledaju svaka u poraze one druge ,a pomalo i svoje sopstvene.)

Glas sa kompjutera

Stigla Vam je pošta!

Branka

(Izgubljeno.) Čuješ? Eto to sam ti ja. Sad znaš.

SCENA XIV

(Kafić,gotovo prazan.Za šankom je Filip,ali sada sa druge strane šanka,kao barmen.Za šankom sedi Ana prilično pripita.Filip briše čaše i pogleda je s' vremena na vreme,ona priča ponekad brzo i na granici razumljivosti,a ponekad mucavo i isprekidano.)

Ana

I eto...Sve se kao menja,a ono u stvari... Ništa se ne menja... Mislim,koja je granica istine? To je onaj trenutak kada si dovoljno popio da možeš da kažeš sve bilo kome,a još nisi pao u nesvest,ali... Ali ja nikako da postignem taj trenutak,uvek prevremeno padnem u komu ili...(Kraća pauza.) Ne znam...Možda to treba da se vežba,šta misliš ti?

Filip

(Ravno.) Šta ti to radiš? Ne bi trebalo da si ovde...

Ana

Ne bi trebalo? Od kad ti to govoriš šta bi trebalo,a šta ne bi trebalo. U stvari,ljudi uvek tačno znaju šta ne bi trebalo,a zapravo nikada šta bi onda u tom slučaju trebalo. (Zagleda mu se oči.) Rekla sam ti zašto sam ovde.

Filip

Rekla si mi,ali ja to ne razumem kao razlog. Ne vidim šta to suštinski menja.

Ana

Šta menja? Sve menja,suštinu suštine menja. Najgore su te laži koje niko ni ne smatra lažima. Meni treba neko da me spase i taj neko mora sve da zna...Razumeš? Ne razumeš!On je mene iskoristio...

Filip

Mislim da više ni sama ne znaš šta hoćeš da kažeš,previše si popila.

Ana

Ma slušaj ti njega! Od kad si ti postao tako smoren?

Filip

(Smoreno.)Nisam smoren samo...

Ana

Ne i nisi... Postao si šanker i sad ljudi iz te vizure previše piju,je li? Pa raduj se,to ti pravi profit. Najgori je taj sindrom bivših pušača,bivših narkomana,bivših nimfomana,bivših... Oni bi sve imalo poročne na krst! (Duga tišina.) Daj mi još jedno pivo! (On je pogleda i bez reči joj otvori novu flašu.) A ja sam grešna,to znam i patetična sam i to znam i znam unapred sve šta bi ti sad rekao,zato ne trudi se...

Filip

Nije tačno. Ne bih rekao da si grešna. Zašto grešna?

Ana

U pravu si,ne bi ti to rekao,malo sam pobrkala... Grešna sam zato... Zato... (Nalakti se na šank i unese mu se u lice.) Zato što te opet želim!Evo sad,ovoga trenutka! Želim te! (Povuče se u pređašnji položaj.) Ali znaš,nisam ja kriva za to,ja sam učinila sve da do toga ne dođe. I ne bi ni došlo da je sve onako kako izgleda da jeste,ali...

Filip

Ma daj Ana,šta se tebi desilo,nikad te nisam ovakvu video.

Ana

Nisi me ovakvu video,a zamisli ipak ja sam uvek bila takva. Ali eto,tek sad me je baš briga za sve. Tako se malo toga promeni... Eto godine su prošle,a šta si ti promenio? Samo stranu šanka na kojoj se nalaziš i ništa više. (Neko vreme tišina.) A znaš šta je najgore od svega? Kad mnogo pijem budim se nervozna i onda baš ne volim kad nisam u svom krevetu. A znaš šta je smešno? Smešno je to što se više nikada neću buditi u svom krevetu. Od sada ću se uvek buditi u Markovom krevetu i nikada sama već pored duha neke devojčice. Uh! Kako je to... Pa to uopšte nije smešno. (Uozbilji se.) Znaš Filipe,ja se bojim mrtvih,ja nikada nisam videla mrtvog čoveka,niti hoću. Ja to nikada,nikada neću moći da podnesem,nikada neću toliko odrasti. Ja nisam čak htela da vidim mrtvu ni svoju rođenu babu koja me je odgajila. Bila mi je i otac i majka,razumeš,a ipak nisam mogla da skupim snage da je vidim poslednji put.

Filip

Daj pusti me tih morbidnih priča!

Ana

Samo ti kažem. Ja tebe... Meni je jako stalo do tebe,ali ne bih želela da te vidim mrtvog,ne bih ti verovatno ni na sahranu došla i ne bi to smeo da mi zameriš...

Filip

Oćeš da prekineš sa tim!

Ana

Nemoj ti da se dereš na mene. Gost je uvek u pravu. (Zacereka se.) E zamisli... Mušterija je uvek u pravu. (Smeje se pijano.) A stvarno Filipe šta ti je to trebalo da se zaposliš ovde? Kakva glupa ideja! Počneš da kuvaš,uvidiš da ti ni to ne ide i na kraju svega se zaposliš u lokalnoj rupi,pa ti si stvarno prolupao.

Filip

(Iznervirano.) Znaš šta mala,welcome to real world. Nisu svi zbrinuti kao ti,nemaju svi mogućnost da budu razmaženi.

Ana

(Uozbilji se.)Zašto to kažeš?

Filip

Šta ti misliš da ja volim sve što radim u životu? Ja se ipak trudim da od svega toga napravim bar zajebanciju. Keva me otkačila,kaže ženi se,ćale me otkačio kaže zarađuj sam,ja se snalazim kako mogu.

Ana

Pa zašto se nisi oženio?

Filip

Zašto da se ženim? Zbog dva para čistih gaća,hvala lepo mogu to i sam.Još malo,toliko ću izdržati valjda,a onda palim preko grane da se više nikada ne vratim.

Ana

Ideš u inostranstvo?

Filip

Idem u pičku materinu samo ako će mi tamo biti bolje.

Ana

(Još ozbiljnije.)Neće. Neće ti biti bolje zato što ti ne znaš šta tražiš,pa ti je svejedno gde se nalaziš.

Filip

(Kratko je pogleda.) Ma! (Odmahne rukom i okrene se da složi neke čaše.)

Ana

Dobro,ti si bar ostao dosledan sebi,uvek si znao da nećeš da učiš školu. Ja sam mislila da hoću,ali jebiga nije imao ko da me tera. Samo,znaš,biti barmen,to ti je gore nego biti baletan.Niko neće matore konobare. (Zacereka se.) Šta ćeš posle?

Filip

Ne brini ti ništa,snaćiću se ja kao i uvek.

Ana

(Neko vreme ćuti,a onda skoro vedro.) E da,izvini,nisam ti kupila ništa za rođendan.

Filip

(Okrene se.) Nema veze nisam ni ja tebi kupio ništa za svadbu,pa smo kvit.

Ana

E,nije to isto.

Filip

A u čemu je razlika?

Ana

Razlika je u tome što si ti kreten,a ja nisam. (On je pogleda ispod oka jedva primetno začuđeno.) Čudi te to što govorim sve što mi padne na pamet? Pa nemoj da te čudi. Ti si moj kum,tebi moram i mogu valjda sve da kažem. Vidiš,celog života si me uglavnom ućutkivao i ja sam te uglavnom slušala,a onda mala rokada i ti sad ovde mene služiš. Ti si kelner i služiš mene gosta. Zar život nije vrhunska zajebancija?

Filip

Ana 'ajde prekini! Pijana si,ne znaš šta pričaš i najbolje je da odeš kući,svom mužiću i... Nisi više... (Odmahne rukom.)

Ana

Nisam više ni za šta to si hteo da kažeš,a? (Zacereka se.) Pa moguće je da si u pravu,ko bi to znao. A ja sam nekako mislila kad se vežemo tom kumovskom vezom da će nešto da ti se dogodi,da ti izraste neki rog,šta ja znam,a ono ništa. I dalje si lep kao i pre.Lep si jel' znaš Fi-li- pe?

Filip

Daj Ana...

Ana

Reci mi jel' znaš to? Nikad ti to nisam rekla,ali sam uvek mislila tako.

Filip

(Iznervirano.) Znam!

Ana

Pa naravno da znaš,to je tako očigledno,a ti voliš očigledne stvari,jel' tako? (Polako teturajući se ustaje sa stolice.) Ja ću sad malo da idem,ali ništa se ti ne sekiraj,doćiću ja i sutra i prekosutra i tako svakog dana. (Čeprka po torbi.) Nikada u životu nikome nisam ostavila bakšiš,ali evo sad mi nešto... (Pijano,poluhisterično i gotovo plačno. Izbacuje na šank zgužvane novčanice i metalni novac.) Zato što si tako lep,i zato što znaš da si lep,zato što si zaboga moj kum,čuvar mojih grehova,mojih pizdarija i svih sranja koja sam u stanju da napravim,zato što te želim,a vidiš (Histerično se smejući.) ne mogu da te imam jer sam te se pred Bogom odrekla. Vidiš ipak sam se ja tebe odrekla na kraju! Dolaziću ti ovde svaki dan i neće biti nikakvih problema. Dovodiću i Branku da se ne ozrači. Dovodiću i Marka da ga ubedim da sve to u stvari nema nikakve veze. I svi ćemo biti tu u tom kolosalnom sranju,ali je ipak utešno to što ćemo biti zajedno. Onda... Zato što ne umeš da se pokaješ i zato što nemaš ništa jer ništa ni ne želiš,a ne želeti ništa je gore nego biti bolestan. Zbog svega toga i ko zna zbog čega sve još... Zadrži kusur! (Istrči napolje.)