(odlomak iz romana Homunculi)

                   Papir i olovka igraju pred Miinim očima. Pokušava da napiše priču, ali joj ne ide. Ne sme da propusti konkurs. Napiše nekoliko redova pa ih precrta. Onda počinje da crta sasvim beznačajne stvari: kućice, stepenike, cveće... crta srce i razmišlja o Vuku. Tako dugo su zajedno. Još od osnovne škole. A evo danas joj je rekao da neće sa njom u bioskop.
„Ne gledam dokumentarce, šta me briga gde cveta limun žut!“
Okrenuo joj je leđa i otišao.
U šta se pretvara njihova veza, pita sebe, ali odgovor izostaje. Otuđio se. Udaljio se od nje. Ni poljupci im više nisu isti, ni dodiri, ni milovanja... možda je sa nekom drugom? Ne, nešto drugo je u pitanju. Zašto joj ne kaže? Zašto je muči? Zar stvarno želi da ona pati? „A kune se da me voli“, razmišlja glasno. Gleda kroz prozor, preko neba se provlače tmurni i teški oblaci. Biće kiše i večeras. O čemu da piše? Ne može da drži olovku u šaci. Nema snage. Jednom je prevario. Možda opet... ali, zar njegova reč nije čvrsta? Baca olovku. Gužva papir. Strmoglavo odlazi do kreveta. Tu, na tom krevetu je u prvoj godini gimnazije preživela najcrnju noć, nakon što je videla Vuka kako ljubi drugu isto kao što je nju. A možda je sve samo navika? Možda je za njega samo navika? Boli je glava od nagađanja. Sa ulice, iz nečijeg automobila trešti muzika. Guns’n’roses. Don’t cry. Neće plakati. Za njim više neće proliti nijednu suzu. Zatvara prozor. Ne može da podnese tugu. A tugu donosi kiša. Čini joj se da sanja. Opet joj je pred očima slika Vuka i te devojke koju je ljubio. Prsti koji nisu bili samo njegovi već i njeni u kosi neke druge! Do tog dana, njihova veza je bila samo držanje za ruke, poneki naivan poljubac, noć uoči Vukove izdaje odrasli su i postali jedno.
... nema tog anđela koji ne bi iskoristio oblak da se podlakti i još jednom (po ko zna koji put) pogleda Adama i Evu u njihovom zanosu.
Na belom staklu ležala su dva tela: Eva i Adam proterani iz Raja u igri odraslih, u traganju za zadovoljstvom koje im je nogata zmija otrgla iz ruku (na kvarno!), a kojoj je potom Tvorac oduzeo stopala. Svaka žena je ponekad zmija – kad njeni prsti puze uvijajući se oko tela nekog novog  Adama.
Posmatrajući iz etra, anđeli pokušavaju da shvate ljudsku strast. Tako dočekaju noć, pale sveće, čekaju jutro – posle bdenja povorka anđela će sahraniti još jednu devojčicu.
Dva tela se pretapaju na staklu, mešaju se, menjaju oblik kao da su od voska. Mia lagano dodiruje Vuka. Njegovu kožu. On oseća njen jezik na svom vratu, njene prste na svojim preponama.
Poljubio je, spustio svoje usne na njen vrat, svoje prste na njene grudi. Svaki pokret budio je strah u njemu – možda neće uspeti da je zadovolji. Preplavio ga je talas želje, njeno telo se nije micalo. Čuo je dobovanje pulsa, otkucaje srca, činilo mu se kao da čuje kako krv struji kroz njene vene. Opet je osetio strah, bio je to početak igre bez kraja, a ona je bila poput lutke. Na trenutak bi pomislio da je mrtva, da ne oseća, a onda bi ga njene uzbuđene komore i pretkomore koje su neobuzdano pumpale vrelu krv, vraćale u stvarnost, ona je samo čekala... da zajedno polete do nepoznatih visina, da rašire krila, da njeni jastuci postanu oblaci, a krevet nebo. Osećala je svaki njegov trzaj, nemir, pomahnitalu strast njegovog tela. Osetila je njegove kukove između svojih butina. Toplotu. Krv joj je udarala u obraze, osećaj da se predaje muškarcu koga možda i ne voli, bledeo je, utapao se u svaku kap znoja tog istog muškarca, u svaku kap znoja koju je osećala pod prstima dok je dodirivala njegova leđa. Osetila je nemoć.
„Uradi to...“
„Jesi li sigurna... ... ako ne želiš... ... ... ...“
Uhvatila je njegov prodoran pogled, tiho se osmehnula. Shvatio je poruku. Spustio je svoje poljupce sa njenih grudi na stomak, izvio se unazad, opet se pripio uz njeno telo i prodro u nju. Osetila je bol, njeni očni kapci su se spustili i snoviđenje joj je donelo sliku plastičnih očiju starog lutka kako je izbezumljeno gledaju, iz plastičnog tela šikljala je krv. Vuk je osećao vlažne zidove, svaku ćeliju unutar Miinog tela. Učinilo mu se da je osetio njen bol kad je počela da se grči, nekoliko kapi krvi na svom penisu. Otvorila je oči, senka čudnog muškarca se razlivala po njenoj koži. Pripila se uz njega. Prelazio je jagodicama preko njenih nogu...  kretali su se u istom taktu.
Kad snovi postanu stvarnost čovek upita sebe da nije slučajno snevao nešto drugo.
Probudila se i osetila prazninu. Snopovi svetlosti su prodirali u sobu kroz otvore na roletni. Sve je bilo drugačije, igračke su se pripremale za svoju Jamu, naslagaće ih kao ratnike koji su noćas izgubili bitku, nijedna od njih neće dobiti orden časti. Meda nije postao heroj, zurio je u Miino telo ne verujući da je princeza postala žena. Preko svih tih malih ratnika, spustiće svoja krila. Baca pogled na drugu polovinu kreveta. Vuk je otišao. Još uvek u bunilu vidi sebe kako se samozadovoljava, orgazam koji je uvek isti – u svega nekoliko sekundi je uzdigne do neslućenih visina i spusti na zemlju... da se nije opet samozadovoljavala, dodirivala sebe snevajući da to Vuk radi?! Ipak, on je bio tu, trag nevine krvi i mrtve sperme ležali su kraj nje. Osmehnula se, uradila je ono čega se najviše bojala – ljude je strah da ostvare svoje snove – znala je to. Bacila je pogled na voštane figure Stenlija i Olija, još uvek su se smeškali nekako izopačeno.
U školi je dočekalo iznenađenje, Vuk je ljubio nepoznatu devojku.
Kada je već počela da potiskuje u sebi bolna sećanja i neostvarene ljubavne nade, Vuk je nazvao. Tada joj je govorio da je voli. Molio je. Preklinjao. Priznao joj da je sve to uradio zbog ljubomore. Od kad je video njeno telo ne želi da joj drugi muškarci prilaze. Ne želi da uzmu ono što je njegovo. Devojku sa kojom je naučio šta je ljubav. Ne, nijedan drugi muškarac nema prava na to. Rekao joj je da će joj sasuti metak u glavu. Jedan njoj, a zatim drugi sebi. Ako nije njegova neće biti ničija. Njegova ili ničija. Glas mu je bio preteći, siktao je u slušalicu.
„Ja ne mogu ovo da izdržim“, vrištao je, a zatim zaplakao.
Plakala je i ona.
„Ubij me, život je ionako tužno bledilo kad nisi kraj mene.“
Pomirili su se tada.
Nekoliko meseci nakon toga prestao je sa ljubomorom. Bili su to najlepši meseci u njihovoj vezi. Zatim se sve ponavljalo.
„Flertovala si sa njim, video sam!“
„Ne razgovaraj sa muškarcima, ne mogu to da podnesem!“
Jednom je imao takav napad ljubomore da je čak doneo platno i novac sa zahtevom da sašije feredžu... a onda se ludački zakikotao. To se dogodilo pre mesec dana, pred sam početak školske godine...
Ne može više da izdrži njegovu ljubomoru. To mu je jednom rekla.
„Gde ljubav vlada, ljuta ljubomora stražom ljubavi sebe naziva“, citirao je Šekspira.
Diskusija se tu i završila. Čula je od drugih kako govori da će je ubiti ako ga ostavi. Ona je njegova opsesija duga tri godine. Opsednut je njome još od kad je počeo da joj raskopčava dugmad na bluzi. Još od prvog svlačenja. Izgubio je kontrolu nad sobom onog trenutka kad je ispod njene raskopčane bluze ugledao njeno belo telo, grudi, stomak... a bili su skoro deca... petnaestogodišnjaci bez iskustva. Nikada je nije tukao, ošamario, ali sva njegova preterivanja su više od udaraca. Više, jače i duže bole. Više je muče. Zbog njih više pati. Pre tri godine je znao da će je mnogo više zaboleti njegov poljubac sa drugom devojkom nego šamar, uvreda... Ponizio je do bola. Možda je još tada počela da oseća prezir prema njemu, ali nije želela da prizna. Gušila je prava osećanja uveravajući sebe da ga voli. Da je ono što oseća prema njemu prava ljubav. „Mia i Vuk“, svi su govorili da su najsrećniji par. Znao je kako da je izludi – u krevetu, na ulici, u školi; ljubavlju ili ljubomorom – svejedno. Bitno je da ona stalno razmišlja o njemu, da ga se boji, da on bude njena senka. Ceo njen život. Svaki njen osmeh. I svaka njena suza. Mora već jednom da prizna sebi. Ne podnosi više njegove usne, ruke, telo. Dodiri su joj se učinili mrskim, dosadnim, nasilničkim, bez ljubavi.
Iz razmišljanja je trgla zvonjava telefona. Vuk je zove. Ona to zna, neće se javiti.
Na satu velika kazaljka stoji na dvanaest, mala na osam. Dokumentarac se verovatno već završio. Želela je da ide. Da pogleda priču o ratu. Proticali su minuti. Vuk je nastavio da zove. Isključuje telefon. Osluškuje kišu. Neko je večeras srećan – ona nije. Nije ni Vuk. To je teši.
Želela sam da gledam taj film, ali Vuk mora sve da pokvari. Je li on sa mnom iz ljubavi ili zato što još uvek trpim njegove dodire... ne, ovo je kraj... neću pokleknuti... Mia

Milica Milenković, mlada spisateljica iz Svrljiga, napisala je i objavila svoj prvi roman neobično naslovljen Homunculi, u kome je onespokojavajuća stvarnost našeg vremena vešto transponovana u tragičnu predstavu, neobićno žive i aktuelne dramaturgije… Bez okolišanja i suvišnih mistifikacija gađano je i pogođeno u centar, pa otuda valjana tematska stvaralačka aktuelizacija naše tragične stvarnosti što najbolje potvrđuje naslovna metafora koju jedan od junaka ove knjige tumači „čovečuljka, malog bednog čovečuljka“, pozivajući se na mudre stare Letine, a uz saglasnost sveznajućeg Getea… Milica Milenković je vešto napisala jednu generacijsku knjigu, otvorenu i autentičnu, bez prenaglašenog sntimenta i suvišne patetike, potvrđujući onu staru krilaticu da život piše romane i da je umetničko stvaranje od Boga. Ona taj dar bez sumnje ima, a primenjeni različiti stvaralački postupci potvrđuju i zavidno spisateljsko umeće, što je bitno napomenuti, s obzirom da je reč o prvoj knjizi, koja je njena sigurna ulaznica u svet književne umetnosti… (iz književne kritike Mirka Ikonića)

Milica Milenković je upečatljivo oblikovala tragiku naše stvarnosti – tragiku haosa savremenog sveta, pustoši i bede u ljudskim bićima i dušama mladih – često kancerogenih izdanaka i naših i predvodničkih maticom vremena ubačenih i samoubačenih figura crno belih polja – ne drvenih – već naših igara i našim potezima omogućenih igrača! I mladi i ovi drugi igrači ovog kratkog ali snažnog i opominjućeg romana – i kada delaju i kada su spatični – stvarnosni i književni junaci romana Homunculi preciznim i jezivim potezima ocrtavaju prazninu koja zjapi prvenstveno ljudskom bedom. To su Eliotovi šuplji zubi, ne i oni bedni ljudi po Dostojevskom! To su bila sasvim druga vremena i sasvim drugačije datosti sveta. U prevodu sa latinskog Homunculi su naši savremenici, naši bedni ljudi – etički mali ljudi i vrednosno sitna bića – olupine tih bića našeg vremena i ubrzanih i ničim kontrolisanih opadanja kreativnih i vrednosnih težina! Homunculi su jedna strahotna knjiga! Strahotna i po tome što je njenu sadržinu spoznala, ispisala i ponela u svom prtljagu jedna mlada autorka na samom svom porinuću u život i u svet… (iz recenzije Radomira Videnovića Ravida)