|  |
REČI NA PUTU
Ovo nisu reči;
ovo nije jezik,
kojim se govori.
Samo pukotine
mističnog neznanstva
ispijene u vazduhu,
koji je namamio razigranu svest.
Ovde ležim
davno zaboravljen,
u pesmi koja
nestaje u izgovorenom vakumu.
Tamo,
odakle sam ponikao
niko ne mari za istinom;
ne poznaju laž.
Spoznanje je nešto sveto
- i čemu linijama
stavljati kraj?!
PRIHVAĆENI KONTRAST
Po
mesecu
graničniku
sustignuti
dah milostinje
razvlači
zarumenjene obraze.
Rađa
život
večernja zvezda.
Raspuštena
krila grabe vetar
i
probijaju zvuk slobode.
Razdragana
kretnja
iluzornih
shvatanja prisutnosti,
vuče
konac
i raspreda
polunestalu
bluzu.
I stena
je
odvaljena
u
dužini
svoje jutarnje senke.
Golotinja,
ko dolazak
i
najlepši
susret na svetu.
Miris
blaženstva. Smiraj.....
Dok
rascvetani pupoljci
mekšaju
vodu.
Zaključane
su reči -
svetinje
za dušu,
al'
davno
je prestao prostor
u kome
izgovoreno zrači.
I sve
umire jutarnjim suncem;
kontrast
je mračna strana
i sada
se
zna da vera
ne
znači
pripadnost.
Ipak se
čeka večernja zvezda,
zato,
nek
sve ostane tajna.
PRSTENJE SENKE
Milovanjem
odraza mamljivog
nemirni
prsti stvaraju prepoznavanje.
Od
kad
se jače sudaraju impulsi
traže
se
dva svedoka.
Pobegla
senka ukazuje
na sve
puteve; ne ostavlja trag,
al' se
možda boji broja deset.
Kruže
naprsli treptaji
podržavajući
nepromenljiv količnik
i
pokreti
ubrzanih želja
pomeraju
planine
i
laganim
spustom nomada
dolazi
se u
ravnicu,
kako bi
pogled ostao nezadrživ.
Dve su
minđuše spale,
u
nedostatku sveta,
koji
počupa uši
i na
prste
baci teret.
Posveta
iglom ispisana
dobila
je
život
i odraz
je
dobio lik
da može
nestati,
kada
svet
nestane,
jer
drugačije je nemoguće.
A kada
kapak mahne
položaj
se
menja,
da bi
igra
trajala večno.
NA
KRAJU HORIZONTA
Skaču
sa rascvetanih lokvanja
nepresahnute
želje i utapaju se
u
kružnice
zadirnute.
Mehurići
odaju tajnu skrivanja.
Na
obronku
strmih plaža
sustižu
jata umirujućih kapljica
i
nastaje
razlika u čekanju;
kao
izumitelju i mučitelju.
Jača se
strana odavno otrgnula
i
vinula
iznad breze,
čiji
začetak roni tamo
i
posmatra
kako propada obala.
Smeše
se
puste;
odaje
ih
šum uznemirenog svoda.
Nestaju
ubrzo cvetovi lokvanja
i
izvlači
ih odbačeni horizont.
I tu,
na
kraju isčekivanja,
želje
gube
na snazi,
jer su
kasno uvidele,
da svet
je
ono, što su svi krili.
|
|
Povratak na vrh stranice |
|
