|  |
*
S ljubavlju se predajem zamisli da postojiš zbog mene;
Ljubim zidove koji štite sve boje tvog Sveta;
I pažljivo skidam zvezde za tebe kako bi Tvoj Kosmos bio potpun;
Puštam te da letiš bez podivljale zavisti i ponosa...
Jer znam da ću ja biti tu...
S ljubavlju se prepuštam tvom nesebičnom pogledu;
Ljubim tvoje ruke koje čine da svaka moja misao vredi;
I bez srama kradem tvoj osmeh kako bi Moj Kosmos bio potpun;
Puštam te da sanjaš bez bezciljne ljubomore i besmislenih pitanja...
Jer znam da ću ja biti tu kada se probudiš...
S ljubavlju se predajem zamisli da postojim zbog tebe;
Hraniš moju sreću svojim Suncem na mom nebu;
I sebično otimaš svaki moj dah kako bi disala samo za tebe;
Pustaš me da te volim bez stida i suvišnih razloga...
Jer znaš da ću te voleti ponovo... i ponovo....
*
Kao kada posmatraš tišinu...koja moli da bude sačuvana ali tvoje ruke su pune zabluda i nemaju čime da je zagrle...posmatram tvoje pokušaje da me zavoliš... prihvataš moja krila neznajući kako da ih upotrebiš...
prihvataš da mi pripadaš ali bez znanja kako to da učiniš...
Ja sam tvoja ograničena vlast... tvoje bekstvo sa pogrešnom mapom sveta... tvoj neograničen pad i tvoja pogrešno shvaćena ljubav....
I dok spavaš pored mojih oblaka, i dok grliš Sunce koje si ti stvorio, ne shvataš da sam ja samo još jedna lažno predstavljena Zvezda koja napušta i koja ne ume da stoji na staklenoj zemlji....
Ali ti si uporno tu....
Bez predrasuda, bez zaklona, bez milosti... Bez znanja da ja ne znam bez tebe...
Uporno pokušavaš da sastaviš pokidane misli... uporno pokušavaš da stvoriš oproštaj i sakriješ sećanja... Bez znanja da ja ne znam sa tobom...
Ali ja sam uporno tu... pored tvojih snova, gradeći njihov štit bez sumnje i srama...
U pokušaju da pobegnem od tebe otišla sam sa tobom...negde gde tvoja mašta crta moj svet...i gde je moj svet zaljubljen u tvoju stvarnost...
Kao kada posmatraš tišinu...koja ne može biti sačuvana... posmatram tvoj osmeh neznajući koliko mi znači...
Prihvatam da letim sa tobom bez ograničenosti... Prihvatam da te volim bez znanja kako to da učinim....
*
Ponovo sam odustala
Boje nisu bile dovoljno lepe da bih te obojila po sećanju
Zato je ljubav prema tebi ostala prazna
Bez osuđivanja, bez predrasuda, bez odbacivanja
Zato je ljubav prema tebi ostala čista
Bez razmazanih nemira, bez razmazane zavisti
Bez komplikovane mržnje.
Zato sam je pustila da ostane ovde bez tebe
Zato sam je pustila da živi, da bi Ti mogla da traješ.
Ljubav ne poznaje vreme i mesto
Ljubav ne stvara i ne ruši
Ljubav...
Ljubav si ti, ljubav sam ja...
Ljubav je večna zato ćes ti trajati zauvek!
Ne, ne sme postojati zašto!
Mi ne živimo da bi pitali
Mi ne umiremo da bi dobili odgovore
Jer mi smo život...
Jer mi smo smrt...
Mi smo pitanje i odgovor...
Rođeni smo raširenih ruku, plačući
Da bi zagrlili smrt i prihvatili je sa osmehom
I umiremo tek onda kada shvatimo da smo život zagrlili dovoljno jako da bi bili ponovo rođeni...
Zaborav ne postoji!
*
Zatvorene oči, suza na čistom licu koja je stala i sledila se blizu srca. Misli deteta u njenom snu, a gde je ona? U toplom telu paraliza srca i uma, a ona spava… Nečujni dah sa njenih malenih usana koje još nisu rekle život čini da oteram svoje misli i svoju tišinu. Da li je svestna da je svakim otkucajem Kosmosa ona sve bliža raskrvavljenom nebu? Večito isprekidanu liniju između života i smrti ne vidi jer njeno dečije oko svakodnevno gleda u nju. Njen Svet ne postoji ni na jednoj mapi, ali ona živi i postoji u njemu. Možda je to samo kavez polužive princeze? Nisu izmislili te reči da opiše svoje zelene misli i zato spava, i pušta da telo oseća jezive i hrapave ruke spoljašne odbačenosti. Dok ona spava čini mi se da ceo Svet spava dubokim snom, i znam da u njoj plamte osećanja puna iskrivljene mašte, i poput prašine smrvljenih dijamanata čine da svoje snove oboji u crno.
Želim da je probudim ali ne smem. Strahujem da bi dobila novu šansu da ponovi istu grešku.
Ona je želela Svet za sebe. Želela je da ukrade misli svakog leptira, da oboji svoje nebo u zeleno i da sačuva svoj mir u rupi davno pale zvezde. Ali Slučajno Povređena Ptica je upala u njeno more. Više nije želela Svet za sebe. Malena ptica je bila dovoljna da bi ona postala velika i potpuna. Sada je želela da kiše jaće padaju, da vetrovi oštrije duvaju, kako bi ptica duže ostala tu. Njeno lepše nebo je izlečilo sunce…ali ptica je jos uvek bila slaba i nije odletela sa njenog dlana…sa njenog srca. Bez znanja učila je pticu da ponovo leti ali ptica se plašila ponovnog pada.
Ljubav je počela da ispunjava rupu davno zaboravljene zvezde.
U njihovom zavodljivom sjaju zaboravile su na vreme, a vreme je brzo izlecilo pticu i vratilo joj hrabrost da se vrati svom Krilatom Univerzumu.
Pre zore, uplašena zvezda je probudila ceo Svet. Ona je još uvek spavala pored senke svoje ljubavi neznajući da je ptica obojila nebo u crno, da je sebično ukrala Sunce i da je isušila njeno more. Zaleđena u svojoj zabludi da je voljena odrekla se svojih krila…I sada ne ćuje vrisak svojih leptira koji su je živeli…dan pod dan.
Ceo Svet se srušio pored nje… Misleći da grli svoju Slučajno Povređenu Pticu, grlila je svoje pale ostatke.
|
|
Povratak na vrh stranice |
|
