Izlivam se pred oštrinom ti usana, koju skrivaju tvoje tople nausnice, a kada iz zategnutog pogleda pustiš plave ptice, ceo svet iz moje glave uspavan je na tvom krevetu.
    Ne skidaj nikada taj ljubičasti plašt sa trepavica, nebo mi se tada čini duže, a planine su poljupci koje ostavljamo na našem jastuku.
    Otvori širom prozor, tvoji beli obrazi zaslužuju jutarnje zrake.
    Zaključaj vrata, htela bih da ti milujem kosu.
    Psihologija je nemilosrdna u zoru, a moje emocije isuviše krhke da se ne polome pod njenim dodirom, makar samo u tvojoj ruci.

    U tebi sakrivena agresija davnih dana. Uživam u mastilu koje sadrži je. Da li je neophodno da se upitam o nečemu što ne želim a šta nalazim u tim velikim rečima? Priznajem da me možeš ubiti iako je lomljenje moje postojanosti jedino za šta nemaš snage. Opet, bio bi to savršen izdah.
    Napuni mi vene tom sporom i neobuzdanom strašću - neka mi tvoj nagon, koji puca na dodir, klizi po vrhovima kostiju. Ne daj mi da se opirem toj golicljivosti koju bude tvoji nesvesni pogledi ka tim drugačijim delovima tela; počela sam da volim izazove. Čvrstinom svojih emocija opusti mi mišiće i daj da poverujem u postojanje svojih kukova. Onda mi reci šta želiš.

    Priče prolaznika, koji se teturaju niz slobodu, mirišu na neke starije dane. Trepere reči dobro poznate i gornja usna ti se pokrene u neku od strana, iako je stvarnost zagušljiva.
    Ležiš na mekom i sigurnom tlu, noga zategnutih kao da stojiš. Fascinira tvoja kičmena linija, a smirenost sa ramena šapuće nešto o tebi kao da mi otkriva neku tvoju tajnu; reči njene odnose mi misli.
    Opet smo daleko. Pričamo o stvarima koje prolaze. Vetar nam izmišlja lišće na stopalima. Osmeh je neizbežan. Smeješ se mom suncu, ja tvojoj neurednoj kosi; smeješ se dužini moje visine, ja tvom predvečernjem ludilu. Lišće nema veze s tim. Lišće samo leti.
    Gledam nebo. Veliko je kao tvoj zagrljaj. Tonem u osunčani polusan i budi me kap vode s nečije kože. Ti si moje nebo.

    Više ne hodamo. Više ne plivamo. Sada ronimo. I dok budemo tonuli zapravo ćemo sedeti u vrtu.
    Ronimo kao pogled opružen kroz duboku šumu, kroz neko gusto granje drveća raspoređenog poput najsjajnijih i bitno značajnih zvezda na nebu. Po njima se naš puls poznaje. Miris je umetnost svega metafizički realnog na zemlji. Sa njim, puls je čarolija, a mi smo najodaniji procenitelji njegove vrednosti. Bilo bola, bilo raskoši – svako obitava u svoj našoj prefinjenosti. U metalu na tvom jeziku, u mojim teškim ogrlicama, u tvojim teškim rečima, u našim gorkim poljupcima i svetlosti koja se provlači sa strahom kroz tvoj prozor i kojoj poklanjaš osmeh.
    U tvojoj kosi, u mojim olovnim nogama, u tvojim sumornim danima, u našoj zrelosti u koju ne želiš da poveruješ; u našim rukama i u mojim saksijama na terasi koja je u snovima veranda. Na papirima koji čekaju rukopis, u dugim nabrajanjima u mojim redovima i u svakoj tvojoj iskrenoj želji da sa mnom odeš jednom.
    Dodirni moje grane, mračna sam ponekad samo na prvi pogled; u sebi krijem ledenu vodu i zeleno cveće svetlije od trave koju osećaš pod mekim stopalima. Nebo je uvek otvoreno i odlično čuje otkucaj ti svaki. Znam da si me rukama u mislima zagrlio jako.
    Listovi trepere i vetar je blag. Poklanjam ti svaki novi trenutak. Jedino sa tobom je on realan. Ovako ja sam sirova imaginacija. A ljubav je, po modernistima, nešto poput neba, preosetljiva na realnost.