|  |
večnost (samo)
u šaci tren
ili u oku večnost
samo
dodir izvan sna
ili prisebni jutarnji potez
britvom na vratu
nek se telo ne lomi, pusti ga
neka ne odoleva; naposletku
sveća em trne sama
em za sobom ostavlja smrad što brzo čili
zauzvrat
jezik za zube
utekne li reč
odjek ne jenjava
ptica?
oblak je
zavist koja bez nade posmatra
izazovno tlo
korov je
ljubomora koja pakosno bulji
u pregršt modrih tajni
dok stružem patinu
i cedim izmet iz saća
znam: nikad ja neću biti ptica
biću samo pusti zakorak umišljenim mostom
nad ponornicom između dva zavađena sveta
cedilo
kapi su ono što je stvarno
nikako voda
kapi što pritiču sa nebesa
sa čela, pokraj peta
ali ja njima žeđ utoliti neću
prvo ću da bacim svoju plastičnu činiju
pa ću obesno da pljunem, da smutim površinu
a onda ću, svečan i gord, da operem ruke
damar
ako je jutro put zaborava
ako svaki put vodi do prvog koraka
ako je korak greh spoticanja
ako je duša od magle sačinjena
zašto i jutro ponekad prespava
nultu tačku kaleidoskopa
mog kotrljanja?
ako slutim zlo sunca što mi trepće kroz oblak
koliki mi to povez preko očiju
snagu udovima uliva?
žeđi
tragajući za ušćem reke
oči su postale kapi
koraci obale
pustili smo sebe da po sebi gazimo
sebe sobom blatimo
ali sebe sobom i plavimo
tinjale su, a nadomak ušća reke
utulile se baklje
rasplamsale se žeđi
pri njihovom slabom svetlu
videsmo
da reka ponire |
|
Povratak na vrh stranice |
|
