CIGANSKA STROFA

Sve što imam ja ću dati
za groblje suza s crna lica,
pokupaću dovoleti
i sa štrpca i sa bokca
u duboku noć ponirati.
Ovo jeste ta noć
kao svaka što nebo ima.
I možda želim staru priču reći
jer me druge ne znaju ispeći,
ispao iz legende
o zaboravnom bogu-kuvarici,
ja jesam ono što me u život smesti;
u ruci mi je čaklja stara
k’o u pisara fino pero,
između večeri koja ispraća dan
kao što je dan u svoje vreme ispraćao jutro,
i između hoda prema suncu
i nikad dosanjanom belom jastuku.
Takva nužda od života retka je suza
privijena iznutra kao ekser,
onaj što kuću sklepanu trza.
Načini se ovde goleme, a moj
stopom u kloaku za jagmu i ples,
I dok stara ciganka prstima sitnim, brzim
samo miluje svoju malu jeđupku…
kratka radnja kao što je kratak vek
zauzvrat šta je ciganska sreća tek…

JEDNOM ZA LUDAKE

Još uvek mu je u sećanju da se tačno negde rodio,
da to beše mesto preuzimanja svih gluposti koje je kasnije vatreno propovedao,
kao istinu.
Toga se naš junak nije stideo, to je zapravo najčovecniji refleks,
pa ma koliko bio opravdan ili obesmišljen, sve-mu-je-jedno.
Da li đe ičemu služiti žrtvena nepovrat; što mu se zarf glave ukorio u utrobu, ruke mu postale krivonoge rampe, a noge krivoruke vrpce…
Znao je on da će mu odricanja istanjiti znatiželju,
obeščastiti bogatstvo najobičnijeg utiska; čudo! I dalje od mesa i krvi,
bled, približen istini… a da je otpadnik.
Svaki dan on provodi u zakazivanju susreta sa samim sobom,
on je dvobrojan i slobodan; sada sedi na svom omiljenom krevetu,
prebraja prste, bezazleniji od kakvog zbunjenog insekta.
; Ništa ga neće zaustaviti, čak ni učtivost.
Sklon prema Haosu! Oh, kako napreduje do kraja, upleten u prste pletilje, kada izgubi i poslednju ideju sopstvenog ludila, kad je toliko poskočio da se u isti mah u sebe sunovratio… gotovo pihtijast, okružen beskrajnim bledilom. 

KOLEBANJE

Sedim između dva odra…
Mistična slika zamenjena funkcijonalnom mašinom.
Tu sam kao što je čas,
ogoljena kao čudo…
Čak dovitljivo preslažem umrle lepe glave iz jednog
rama u drugi.
Strašna hidraulika nezaustavljivo kulja mesto etra…
što beše materija…
Dok me jedna zvezda opisuje poput zupčanog točka,
kidajući sate mraka u prostoru…
Jasno da postojim,
moj dah pravi maglu kao nečiji plan.
Zločinac kakav je, što učini ovo, oglušen na krik
jedne ljudovite strukture.
Eto, možda i dozivam snagu za novi kovitlac
Ili, da sam linija igre,
da sve ide napred, u presek praznine.
Da dozivim i posle prepričavam taj opijat urnebesa.
Tu sam…
Svest je kopca estetskog pakla,
dve udaljenosti, kao Kentaur i nekretnica.
Svest je sve za šta se hvatam,
nesumnjivo prisustvo besmrtnosti…

PORAŽENA

Tvoji su konji brži
Lepa ženo
Privlačila si grivom
Uzdah za uzdahom
Sve se činilo da će prasnuti
Tvoja tesna koža
Pod okriljem boga
Koji te je stvorio
Gnezdili su se oko kobile
Hteli sisu i suv jezik
Što ošamućen čeka da se okvasi
Smeješ se i ritaš kopitama
Kao puštena zver u prirodu
Plačeš, a plačeš krasno
Spremna ptičiji da budeš
Tačka na nebu
Nisu tvoji beli konji
Vladaš vrancima
Noćnim prinčevima
Vladalice!
Koliko lepota treba da
Bude zanosna pod tvojim nogama
Koliko ti je raj blizu
Ili ga držiš u rukama
A da ni sama ne znaš
Da postoji nebeska pustara
Koja guta
Pesnici ne umiru
Vodiću te njima!
Tada ćeš znati da si senka
Svoje punoće
Da postojiš gola
Bez kože gola
I videćeš kako pećine gore od vatre
Koju kvasi more
I kako se para nadvija
Nad zaleđenu pućinu
Sve ćeš znati
Lepa ženo
Ti si odabrana
Tvoji su konji brži!

STARI PISAC I NOVI ČOVEK

Prestanak moći pisanja zapravo znači prestanak trajanja. Ako prestanemo s pristankom na prestanak, prestanka neće više biti. Time je prestanak pristajanje, bez malverzacija, ekspenzije, jogunjenja. Tako pisac prestaje biti pisac, a postaje biti čovek, odnosno ono sto je oduvek i bio. Prestanak pisanja mora da podrazumeva već neko pisanje, pisanje koje je imalo svoje vreme, jer ono sto postaje ono i prestaje.
Ovako dvovredan stari pisac i novi čovek su u stvari nešto staro i ništa novo. Nešto po svojoj biti nagovara na važnost, samim tim što je nešto, a ne ništa. Nešto je karta bjanka svega; nešto je bilo važno, a sada više nije, iako nešto nije izgubilo ništa od svoje održivosti. Nešto uvek ostaje nešto povrh svih trudova da se zanemari; nešto je nesputano, autonomno, nepokolebljivo, rigorozno; nešto je forma. Način da se saldira nesto ravno je formalističkom samoubistvu. Iako se nešto ne može podvesti pod vremensku kategoriju, jer prošlo otiće prema sadašnjem, sadašnje prema budućem, a buduće prema daleko prošlom, nešto je ipak svesno svoje plastične realnosti.
Baš kao što je stari pisac postao novi čovek, tako je i nešto staro postalo ništa novo. Ništa je steklo legalitet nepostojanja; ničega nema pa shodno tome nema se šta više reći. Ništa ne trpi ni sebe, u tome je protivurečnost ničega. Ništa je ništica, ziro, nula, ničevo; a nije ni to, ni to najmanje ništa. Ništa je možda i novi čovek; čovekomanija se ovde završava, jer do novog čoveka čovek ne može.