Na prvom programu donja Lusija priznaje Hoze Gabrijelu da voli Huana, a ne Paka i da se za Sebastijana udala samo zato što je na dan kada je trebalo da se venča sa Migelom saznala da Alehandra nije njena prava majka, već da je Garsija njen davno izgubljeni stric, pa je sa Pedrom pobegla na hacijendu njegovog dede, čiji je cimer iz fakultetskih dana bio velika ljubav njene baba-tetke, koja...
    Na drugom programu možete dobiti komplet od dvadeset izuzetnih noževa po neverovatnoj ceni, a u toj fenomenalnoj ponudi dobićete i genijalnu četku za kosu, kao i revolucionarnu krpu za prašinu i komplet magičnih šoljica za kafu, a ako pozovete u narednih pola sata...
    Na trećem programu MC Ekstra Kokos, najpoznatiji pigmejski DJ, konačno dolazi u naš grad i nastupiće na tajnoj lokaciji u kući tatinog sina na najvećoj elektro-banana-tehno-papaja žurci za odabrano društvo i drogirane maloletnice, a ulaznice...
    Na četvrtom programu voleo me nisi, sad na šljivi visi, imam milione, furam silikone, pobegla sam od ovaca, na teveu sad sam faca, kome treba mala daće, ispod suknje nemam gaće...
    Na petom programu nema ceka Lazo, nije svejedno, nego daj ti i miris i ukus pa će i tvoje belo biti tako belo, a kad dođu oni dani sve vam smeta, osim tog jedinstvenog ukusa pravog tonika koji možete kupiti platnim karticama naše banke i ne zaboravite da uzmete račun, pa onda pozovite nekog od dva miliona korisnika mobilne telefonije...
    Na šestom programu pobacajte svu svoju odeću, jer je izašla iz mode, a u narednih tridesetosam sekundi u trendu će biti plave štrafte sa žutim tačkama, ali nemojte da se previše raskomotite u njima, jer se šuška da će u sekundama koje dolaze posle toga biti popularne žute štrafte sa plavim tačkama, budite in, budite u trendu, budite kao džet-set...
    Na sedmom programu niko ne voli ovaj narod kao ja, niko nije više učinio za ovaj narod od mene, niko nije pošten kao ja, niko nije patriota kao ja, glasajte za mene i svi ćete živeti u vilama od milijardu kvadrata, vozićete Rolseve, karati poznate pevačice i srati zlato...
Ostanite uz naš program, ne menjajte kanal, ostanite uz naš program, ne menjajte kanal, ostanite uz naš program, ne menjajte kanal, ostanite uz...
    Na stolu je hrpa računa za struju, telefon, komunalije, brdo izveštaja iz banke koji vrište minus, minus, minus!
    U kupatilu je žena sa kojom je devetnaest godina u braku. Već dvanaest godina ima ljubavnike, poslednjih osam godina ne slave godišnjicu braka, godinu dana unazad jedva da razgovaraju.
    U sobi je šesnaestogodišnja ćerka, u trećem mesecu trudnoće, zaslugom četrdesettrogodišnjeg nastavnika biologije.
    Jasno je da je televizor najbolji izbor.

Pijan kao zver ispunjen bezrazložnim besom napuštam pustinju i uz zvuke Mesečeve sonate karikirano otkucane na ksilofonu kotrljam se niz poslednju dinu umesto da slomim noge i vrišteći okončam pod Suncem pretvaram se u peščanog crva deca Arakisa mole da ne uništim ono poslednje njihovo ali zabole me žderem njihove harvestere njihove jebene jebene harvestere đubrad kapitalistička prljave svinje ceo svemir su zauzeli a smeta im jedan bedni pijani crv zapravo postao sam veoma veoma loš dan prosečne jabuke nije da imam nešto protiv njih ali postoji prirodni poredak protiv kog sam nemoćan i to je izgovor njušim crveno svetlo semafora dok policiski džip sve brže klizi ka mojim leđima ne verujem da će me slomiti kao što bi to krivica učinila nju shvatam poput betovenove gluvoće mogu da osetim suze u kojima je plutao njegov mozak dok je pomicao prste a ništa nije izlazilo gledam svoje prste i razmišljam šta da učinim sa njima.

    Centar za književnu kulturu raspisao je konkurs za najbolju priču. Čelnici Centra su želeli da konkurs bude organizovan na najvišem nivou, pa su u žiri pozvali poznate pisce, eminentne književne kritičare i ugledne ličnosti iz javnog života. Žirijem je predsedavao Stevan Srećković, naš poznati pisac, eminentni književni kritičar i ugledna ličnost iz javnog života.
    Konkurs je naišao na odličan odziv i na adresu Centra je siglo preko tri hiljade priča. Žiri je, posle dugog većanja, doneo sledeću odluku:     Prvu nagradu, u iznosu od 1000 evra, dobila je priča "Kako sam otkrio da saksija ima rupu" autora Nikole Savića.
    Drugu nagradu, u iznosu od 750 evra, dobila je priča "Šolja plafon crno" autora Ivana Vučetića.
    Treću nagradu, u iznosu od 500 evra, dobila je priča "Otišao sam do šanka i naručio kafu" autora Jovana Pavlovića.
    Javnost je bila složna u oceni da je konkurs bio veliki uspeh. Da nije bilo jednog radoznalog novinara, tako bi i ostalo. Novinar je želeo da sazna nešto više o autorima nagrađenih priča i došao je do zanimljivih otkrića.
    Nikola Savić bio je pseudonim predsednika žirija Stevana Srećkovića. Neki podaci do kojih je novinar došao ukazivali su na to da je Srećković i ranije na slične načine punio džep.
    Ivan Vučetić je poslednjih osamnaest godina bolovao od šizofrenije; narodski rečeno – bio je ludak. Jedna od odlika šizofrenih bolesnika je da njihov govor predstavlja "salatu od reči" – njihove rečenice nemaju veze jedna sa drugom, a često su im i reči u istoj rečenici međusobno nepovezane. Ni pisani govor im se, logično, ne razlikuje od usmenog.
    Jovan Pavlović je kroz smeh objasnio novinaru da je njegova priča nastala tako što je naslepo odabrao četrdeset knjiga, iz svake nasumično uzeo po rečenicu, stavio jednu za naslov, a ostalih tridesetdevet razbacao slučajnim redosledom.
    Komentarišući blamažu koja je nastala, neko je rekao: "Takva je savremena književnost". Ostalo je nejasno da li je to bila kritika, odbrana ili samo opis.

Ljubav je spazila dvoje mladih i krenula da im se desi. Međutim, tek što je napravila prvi korak, crna mačka joj je pretrčala put. Ljubav je pljunula tri puta i odlučno nastavila, ali je tog trenutka na nju naleteo automobil u punoj brzini. Od siline udara ljubav je odletela dvadesetak metara i zaustavila se tek kada je udarila u jedan soliter. Prilično ugruvana i slomljena, ali i dalje nepokolebana, s mukom se pridigla rešena da ostvari svoju misiju. Nažalost, tada je na nju sa poslednjeg sprata pao klavir, koji je kroz prozor bacio neki nesavesni građanin, ubivši je na mestu.
Neko se možda pita: Šta je ovo? O čemu ovaj piše? Kakva je to ljubav?
Nesrećna.

Poželim ponekad da sam ptica.
Ptica leti slobodno gde god hoće. Ako je pozove neki daleki kraj, ona ode. Ako poželi da prati neku nemirnu misao, odleti za njom. Ako je pritisnu muke, raširi krila koja je odnesu u sigurnost.
Mene sve to baš i ne zanima. Samo bih hteo da se nekim ljudima poserem na glave.

Od kada sam počeo da pišem, tražio sam recept za savršenu priču. Mislio sam, najpre, da je dovoljno dati sve od sebe, potruditi se da upregneš misli u reči i da ih poteraš da idu onamo kuda si zamislio. Pokazalo se da je to pogrešan recept. Naučio sam vrlo brzo da priča više nikome nije važna. Što više insistiraš na samoj priči to će lošije oceniti tvoje delo. Nakaza koja se zove savremena književnost ne pridaje nikakvu važnost sadržaju, boli je uvo za ono o čemu se piše.
Okrenuo sam list. Počeo sam da se bavim formom. Pomislio sam da je rešenje, možda da sve pišem malim slovom, čak i lična imena, kao što su ivan, ana, sanja. čak sam i posle tačke stavljao mala slova, rugajući se pravopisu i sveteći mu se za sve one časove srpskog tokom školovanja. ipak, ni to nije bila prava stvar.
Normalno je bilo onda otići u drugu krajnost I SVE PISATI VELIKIM SLOVIMA, ČAK I NAZIVE STVARI I LJUDI KOJI SU MI BILI ODVRATNI DO POVRAĆANJA. AKO SAM MALIM SLOVIMA OMALOVAŽAVAO PRAVOPIS, ONDA SAM NA OVAJ NAČIN PRIDAVAO VAŽNOST ONIMA KOJI TO NISU ZASLUŽIVALI, PA SAM odustao i od toga.
Sledeći je korak bio izbaciti sve znakove interpunkcije kao što su zarezi tačke navodnici i slično ovaj sam postupak kombinovao sa malim slovima pa su za taj period mog stvaralaštva bile karakteristične rečenice kao jovan petrović je gostujući na letnjim svečanostima u beogradu izjavio bio sam na mnogim mestima kao što su monako njujork i ulan bator ali mi je beograd ipak omiljen
Treba li da kažem da ni to nije ispunilo moja očekivanja.
Pokušaosamondadaserešimrazmakaizmeđurečiitomijedelovalomodernodotemeredasegraničilosa
putovanjemubudućnost.Paopetkolikogodbilagenijalnaovamojaidejanijemedoveladosavršenepriče.
Šta sve nisam pokušavao.
Pisao
svaku
reč
u
novom
redu
,
dodeljujući
čak
i
znakovima
interpunkcije
sopstveni
životni
prostor
.
Променио сам писмо, са латиничног сам прешао на ћирилично.

Promenio sam font.
Pa veličinu slova. U oba smera. Koristio sam tekstovnu šminku koju mi je nudio moj tekst procesor, kao što su bold, italik, podvlačenje, ili sve zajedno.
Ubacivao sam čak i hiperlinkove do nepostojećih internet stranica.
Ubacivao sam i crteže, verujući u onu da slika govori više od hiljadu reči.

Ništa nije vredelo.
Neko vreme sam očajavao. Digao sam ruke od pokušaja da napišem savršenu priču; a onda mi je, sasvim neočekivano, sve postalo jasno. Niotkuda, kao da je samo čekao da se ja povučem da bi izašao iz skrovišta, pojavio se recept za pisanje savršene priče. Odmah sam znao da je to bilo baš ono što sam tražio toliko vremena. Najbolje od svega je bilo što je recept bio toliko jednostavan da mi se činilo neverovatnim da ga niko pre mene nije pronašao, a opet, uspeh je pri svakom pisanju bio zagarantovan.

I ?
Šta sad čekate?
Da niste možda mislili da ću da vam kažem u čemu je tajna?
Ma, nema šanse.