Automehaničarska radionica za sve vrste vozila

“RADAPCIGER”

Vl. majstor Velislav Prevara

    Mahinalno je skrenuo i ušao u radionicu. Stidljivo se osvrnuo ali majstora nigde nije bilo. Posle pola sata je došao neki čovek, pogledao naokolo, uzeo dva ključa i žičanu četku.
- Kaži majstoru da sam uzeo ove dve dvajesčetvorke.
- Ali gospodine, uzeli ste i četku.
- To je moja četka!!! -razdra se ovaj.
- Kakva je to galama? -pomoli se čupava ženska glava kroz zavesu. - Jel’ Šanji, ko ti je ovaj?
- Otkud znam? Zateko’ sam ga ovde i još me uči koja je moja četka! -i poče istom da mu preti.
- Gospođo, čekam majstora. Znate li kad će doći?
-Do podneva sigurno. -reče glava sa busenom kose i zalupi prozor.

    Posle dva sata je došao. Na glavi umesto lovorovog venca je nekim čudom stajao umašćeni kačket a odlikovanja su ličila na okaste ključeve smeštene u gornji levi džep. Poza kao da se zove Oto fon Gaj Julije Napoleon. Pogledom punim saučesca je odmerio auto i upitao:
- Dihtung ventil dekle?
- Dobar dan. Nije dihla ventil dikle nego nešto cvili u prednjem levom blatobranu.
    Majstor se podvukao ispod zadnjeg desnog blatobrana i cimnuo neku osovinu par puta.
- Auuuu…ajaaaa…moraće da ostane kod mene. Sreća da ste došli na vreme inače bi odleteli u vazduh. Kad ste primetili da curi benzin?
- Kakav benzin? Ovde nešto cvili! -reče pokazujući na prednji deo vozila.
    Ovaj ne obazirući se na to, spusti naslon vozačevog sedišta i leže na njega tako da mu je glava bila kod pedala a nogama je bezobzirno kaljao presvlake.
- Eheee…Znao sam. Pa vama je otišao glavni kočioni cilindar. Evo ulja i u kabini.
-Pa dobro... -Diže ruke od objašnjavanja. -Neka ostane kod Vas pa pogledajte sve što treba.

    Posle par dana došao je ponovo.
- Dobro je da ste došli. -reče mu majstor. Morao sam da mu izvadim motor i komplet ga rasturim.
   U dnu radionice, na masnom ćebetu bez ikakvog reda je ležala gomila gvožđurije potvrđujući izjavu.
- Niste primetili da su ventili pokrivljeni? Nije ni čudo što nije hteo da pali.
- Palio je kao mina! -uvredi se čovek -A šta je škripalo?
- Mislite gde je gubio vodu? Pukao vam je hladnjak pa sam dao zetu da ga zalemi.
-Molim Vas, pogledajte i taj prednji levi točak.
-Ne brinite, alternator sam već naručio. Dođite za tri,četiri dana i nećete ga prepoznati. Ima da ide kao munja.
- Koliko ovo do sada košta?
- Pih…za Vas, četristo evra.
- Zar toliko? Molim Vas dajte mi račune od delova koje ste kupili, kao i moje stare delove!
- Pa razume se! -pa onda viknu: ”Boso! Skuvaj tri kafe i daj gibanicu”.
    Obrni, okreni, naš nesretnik izađe tog dana iz radionice a da nije video ni najmanji papirić.
    Posle nekoliko dana na radionici je visio natpis: ”Otišo' sam na ranč!”. Sledeće nedelje je zatekao majstora, ali ne i svoj auto.
- Gde mi je auto? -zavapi.
- Oooo…koga to vidim! Hajte na rakiju, celu nedelju sam je peko’. Izvolte probajte, potpuno prirodna, samo trijes posto šećera u komini.
- Gde mi je auto pitam?
- Pijte, pijte, jedan doktor mi reče da je šteta piti ovakvu rakiju nego da je bolje da se maže po koži kao lek. Za kola ne brinite, dao sam zetu da izvuče lađu iz reke i da je dovuče kući. Lađa mu je prva liga!
- Pa ja nemam kuku!
- Ugradio sam vam je! Kakav je to auto bez kuke? I to povoljno!
- Sutra tačno u tri posle podne dolazim. Ako auto ne bude tu, zvaću miliciju! -mrmljao je kroz zube.
    Sutradan, auto još nije stigao. Dočekao ga je majstor ovim rečima: “Auto vam je gotov, sad je sve u redu. Račun je iljadu dvesta novih maraka to jest evra ali sam predpostavio da vi nemate tolke pare pa sam kola prodo zetu. I dobro sam prošo jer Vam nešto cvili kod prednjeg levog točka”.

    Čoveku poče da trne ruka, razdrlji košulju, uhvati se za srce i pade.

- Odnesi doktoru bar sto grama kafe. - savetovala je žena svog muža, pripadnika mnogobrojnog plemena isfrustriranih ljudi koje ceo život svi šutiraju naokolo, plata uvek kasni za dva godišnja doba i kojima uvek svako bez pardona može upadati u reč.
- Eh, mari on za mojih sto grama kafe. - odgovara muž oblačeći kaput.
-Nemoj biti prost, zna on da nismo od bogatijih. Utoliko će više ceniti, da kažem, taj mali gest. Nek ih da sestrama, nek one piju.
- A kako bi bilo da odmah njima odnesem?
- Ma šta ti ima njima da nosiš? Hoće li te one pregledati? I lepo sve kaži doktoru, gde te boli, šta ti se desi kad se naglo uspraviš, nemoj da ćutiš ko mula tamo!
- Dobro, dobro, krećem. - reče i sa olakšanjem za sobom zatvori vrata. Goreo je od sramote pri samoj pomisli na trenutak kad će u ordinaciji, onako šuškajući kesom, izvaditi kafu i staviti je na sto.
- I šta će taj doktor misliti o meni? - razmišljao je - Da hoću da ga kupim za siću? A da ne odnesem ništa, sramota je i to. Pa da! Rakija! Skoknuću do Paje, da uzmem onu medovaču! Ma ni to nije ništa za njega, baš sam glup. Prvo, doktori ne piju, stalno viču da nije zdravo a drugo i da piju, sigurno više vole viski nego kojekakve brlje. Najbolje će biti da poslušam ženu, ali, kupiću mu dvesta grama, onih sa dve šoljice, ipak je lepše. Ma, da nije to već mnogo, da onako sa tom kutijom upadam u ordinaciju... - preznojavao se sve više a ambulanta je bivala sve bliža. Sav u bunilu, izašao je iz prodavnice sa sto grama kafe u roze providnoj kesi. Osvestio se pred ambulantom, brzo sakrio kafu džep, kao da je kradena.
- Samo da red bude što duži, da se malo saberem. - huktao je u sebi.
- Imate sreće, - reče medicinska sestra pružajući mu karton - doktor Dvoplatić će vas odmah primiti!
Ušao je u ordinaciju, tiho, pazeći da ništa ne dodirne, sećajući se ženinih reči ''Gledaj da ništa ni ne očešeš! Ti kakav si trapav, srušićeš neki strumenat tamo, pa ko će to da plati?''. Doktor, sav čupav, zasukanih rukava je sedeo i nešto užurbano pisao, ostavivši ga da stoji kod vrata i gnječi kapu nervoznim, znojavim rukama. Kako se pisanije bližilo kraju, Dr se sav uzdigao na stolici, sa licem kao da zadržava vazduh u sebi pa teatralno stavivši tačku na kraj rečenice dreknu:
- Ekola! Triiii ćeee daaanaaaa prooo, ooooćiiii, dok ne vidim tvoojeee ooooočiiii! E! Šta je sa tobom, bolovanje hoćeš da otvoriš a? - podbočio se Dr.
- Ne, ovaj, dobar dan, boli me želudac, uglavnom noću i...
- Ma bolovanje ti hoćeš, znam sve! Niko neće da radi, svi bi da sisaju nas medicinare kao da smo mi svima na raspolaganju. A posle će kod mene kontrola da pravi pretres i da pita, što ste vi gospodine uvaženi doktore poslali zdravog čoveka na odmor? Ako ne može da radi, nek čuva neku babu, nek pusti druge, mlade i zdrave da zarade!
- Ali doktore, mene stvarno muči stomak a imam i vrtoglavicu. Kakvo bolovanje?
- Uh, gde je ta smrt, da me spase od vas mučenika? Ajde, skidaj se! Ko će mene da pregleda? A? Ja kao da nemem dušu? Diši duboko, taaakooo, sad stani, zaustavi disanje, ma stani, ne mrdaj! Dovde čujem kako ti krči stomak!
- Doktore, šta god da pojedem, ja ispovraćam, zato se čuje stomak.
- Da, da... Hoće to. Nego izgleda da stvarno nisi zdrav. Uput za bolnicu ću ti dati, samo da znaš, možda ćeš tek za tri meseca doći na red.
- A šta do tad da radim doktore? Dajte mi lek, bilo šta. - očajavao je.
- Ne mogu da ti dam ništa dok mi ne stignu rezultati iz bolnice, sa detaljnog pregleda. Strpi se, pa se vidimo za tri meseca.
- Pa, kad nema druge, onda doviđenja do tad. - reče i poče da se oblači.
- Ma ko kaže da nema? Idi lepo kod privatnika, sasvim slučajno znam izvrsnu privatnu kliniku gde radi moj odličan kolega. To košta ali zdravlje nema cenu, jel tako? Ako nećete, tri meseca i nije puno, ako se ništa ne zakomplikuje.
- Šta može biti u najgorem slučaju doktore?
- U najgorem? Pa smrt, naravno, hahahaha! - uhvati se za stomak eskulap.
- Smrt!?! - pozelene pacijent.
- Pa da! Svi će umreti jednog dana! Zaaaboraviiićuuu sveee, ljuubaav nestaćeee, kad sklopim navek ooočii! Kako pevam? A? Ma jednog dana ću da dignem ruke od svega i odem u operu.
- Gde je ta klinika, kad bih mogao tamo da zakažem? - šištao je bez glasa.
- Ma odmah tamo idi, evo adresa, kaži da te je poslao doktor Dvoplatić!
Ajd sad! Sestro! Daj sledećeg! - dreknu i zadovoljno protrlja dlanove.
Unezvereni pacijent krenu na datu adresu i negde na pola puta se seti da je zaboravio kafu u džepu. Gorko se kajao što nije častio ljubaznog doktora za trud. U takvim mislima, udari na novu, belu, veliku kuću, obloženu mermerom. Stazica od sveže postavljenog asfalta je vodila do automatskih vrata koja su se bešumno razmakla. Vazduh u klinici je bio klimatizovan, nije čak ni mirisao na jod i uzorke urina. Prijatna muzika se čula iz skrivenih zvučnika.
- Dobar vam dan želim! - senzualnim glasom mu se obrati elegantno odevena žena srednjih godina, jako našminkana i obmotana nakitom koji je zvečao pri svakom pokretu. - Molim vas, oprostite na čekanju, izvolite sesti, limunadica će začas...
- Dobar dan, - reče sjajem i čistoćom zabezeknut pacijent - nisam ni malo čekao, tek što sam ušao...
- Trebalo je na vratima da vas dočekam, znate, mi izuzetno pazimo na naše mušter... ovaj, pacijente, nije svakom Bog dao zdrave i jake noge, treba, znate pomoći svakome u svakoj prilici, biti human i milosrdan. Evo i limunadice, samo da znate, bez šećera je, potpuno zdrava... - vrskala je pri govoru.
- Mene je poslao doktor Dvoplatić na pregled kod vas, - reče i srknu limunadu - Uuuh! Stvarno nema šećera. - ote mu se uzdah a usta se skupiše - Ovaj, reče mi da se ovdenak ne čeka na pregled.
- Pa naravno da se ne čeka, - nasmeja se žena - nama je cilj da se pacijent izleči i da se tokom lečenja oseća prijatno. Odmah ću vas najaviti doktoru Dvoplatiću!
- Greška! - davio se u gorčini limunade - On me je poslao kod vas! Hoću da kažem, doktor Dvoplatić!
-Molim vas, ne uzrujavajte se, sve je u redu, sve bolesti dolaze od stresa! - tiho reče par reči u interfon - Možete odmah ući! - reče i pokaza na masivna vrata. Kad ih je otvorio, od šoka mu se zgrčio prazan želudac a ona limunada pobeže kroz nos. Pred njim je sedeo onaj isti doktor Dvoplatić, koji ga je poslao ovamo, doduše u snežno belom mantilu, pritegnute kravate i začešljan i sa potpuno trezvenim pogledom.
- Dobar dan, izvolite sesti! - pitomim glasom mu se obrati dvoličnik.
- Ovo je od početka samo ružan san! - pomisli nesretnik.
- Ta izvolite, sedite, vama očigledno nije dobro! - pritrča iza njega i blagim pokretom ga posadi na stolicu. - Uvek to tako biva, treba čovek, da zbog tih državnih nesposobnjakovića umre, pa ni tad se neće opametiti. Javašluk, totalna ignoracija malog čoveka i pijanstvo, eto šta su državne ustanove!
- Pa vi ste me ovamo poslali! - prodiše jedva pacijent.
- Ja? Grešite. Poslao vas je onaj, blago je reći, diletant, koji samo gleda kad će proći radno vreme a za pacijenta nema dovoljno ni šlifa, ni znanja a ni onu neophodnu dozu saučešća i humanosti koja prosto izbija iz ovih zidova.
- Doktore, mene jeste da boli stomak i muči vrtoglavica ali su mi oči potpuno zdrave! Pa to ste vi! Vi!
- A kakve sad to ima veze? Zar nije to sve jedno? Ko je bolji, ja, ili onaj nadobudi pevač, fantom iz ambulante? Molim vas, ljubazni moj, skinite se do pola i duboko dišite! Taaako! A sad stanite, zaustavite molim vas disanje, budite mirni, taakooo... Pa vama jako krči stomak! Odmah da napravite jelovnik za jednog namučenog čiraša! - oštro naredi u interfon - Zovite nutricionistu iz Beograda! Začas će vam biti lakše, samo bez nervoze dragi moj! - zatim ga je poslao da da uzorak mokraće, krvi i svih mogućih telesnih izlučevina.
- Ih, kako to ovde sve brzo ide, ko niz bunar! Samo koliko će me to koštati? - mučio se u mislima pacijent.
- E, tako, zar je već gotovo? - prijatno je iznenadi Dvoplatić - Po rezultate dođite prekosutra, tad će te i platiti.
- Koliko ću platiti? - upita.
- Napisaću vam cifru odmah na formularu, taaakooo, sad sa ovim papirom pravo u banku, ništa vam ne treba, samo lična karta, taman će vam biti odobren kredit za lečenje za dva dana, toliko traje uobičajena procedura... Ekola! Gotovo, izvolite!
Od pogleda na račun, želudac pusti naročito oštru kiselinu i bolno se stegnu.
- Pa zar ovoliko... - jedva uspe da prosikta.
- Na dvadeset četiri rate! - veselo će Dvoplatić - Nećete ni primetiti! Posebna pogodnost! Bez kamate! Nov život! Do viđenja do prekosutra, vizitke ste zaboravili... Hej! Kuda će te? Vizitke i brošure! Gospodineee!!! - viknu za njim ali naš je nesretnik već bio daleko. Na stolu, promaja je njihala roze kesu sa sto grama kafe.

    Zove mene drug iz osnovne škole na kafu. Ispričamo se lepo, uzgred pomenem da se nismo videli preko deset godina na šta mi on odgovori da je do guše u poslu i da je najbolje da navrati do mene u četvrtak u dvadeset i jedan čas. Hmmmm... Zvanično nešto odjednom razgovara...

    Navedenog dana, u dvadeset i jedan čas i nula minuta, eto njega uparađenog u trodelno odelo, kravata sa iglom na kojoj je ugravirana krunica a slična značka je bila i na reveru. O dva povelika kofera, zift crna, ogledale su se lakovane cipele.

- Sedi druže, ti sa nekog slavlja? - krenem da ga zagrlim - Za šta si? Kafa? Sok? Rakiju imam odličnu...
- Kasnije, hvala Vam. - reče i nenametljivo me odgurnu od sebe Pogledao je na sat i pitao me: - Koliko je kod Vas sati?
- Čekaj da vidim, na teveu obično gledam na sat... - zbunjeno vrtim kanale - Aha! Devet sati i jedan minut.
- Vidite gospodine, - kaže mi on uglađenim glasom - tačnost je odraz poštovanja prema ljudima.
- Hahahaha! Oduvek si bio zajebant. Tačnost! - ubeđen ja da se on sprda - Živeo si tri kuće od škole pa si dolazio stalno na pola prvog časa otečen i bunovan! Hahaha! Jesi me nasankao! Tačnost!
- Vidite, ja ne kasnim. - mrštio se. - Sedite molim Vas, eto ovde, televizor gasimo, muzika isto... - vadi iz manjeg kofera nešto urolano a ja poslušno sedam sa sleđenim osmehom. O teleskopsko držalje je već zakačio potpuno beo karton. Mislio sam u momentu da je okrenuo pogrešnu stranu.
- Ahm! - nakašlja se dok mu se u ruci stvorila paličica sa svetlećim vrhom. - Vidite li ovu tačku skroz dole u uglu?
- Ne vidim.
- Tako je! Vi ste toliko mali činilac u prometu novca i dobara da ste praktično nevidljivi! - okreće drugi list kartona. Ukazala se slika dvoje mladih gde na plaži tropskog ostrva piju koktele a tako se smeju kao da reklamiraju pastu za zube.
- Da li bi Vi voleli da ste na ovom ostrvu raja?
- Ama odakle mi lova za to? Šta me zamajavaš sa tim mi, vi oni... Pa nismo nas dva od juče!
- Ja Vas poštujem, gospodine. - reče i zbog nečeg pokaza na odelo - A imate li načina kako da dođete na ovakvo mesto, gde se mesec ogleda u usnuli okean a zvezde izgledaju kao rasuti biseri po nebeskom svodu?
- Ma rekao sam ti već! Jedva krpim kraj s krajem.
- A šta bi Vi kazali na to da Vam neko omogući da tamo odete? I to vrlo lako!
- Odmah bi ga poljubio u dupe. Jesi li ti bio? Pošto je recimo taj zeleni koktel?
- Ovo je, popularno nazvana, piramida uspeha - reče ni malo se ne zbunivši i okrete sledeću stranu sa nacrtanim trouglom i ničim više. - Opažate, da kad se uključite u ''Sistem piramida'' počinjete od samog dna ali, pošto možete ići samo prema vrhu, uspeh je zagarantovan. Zato su piramide i okrenute na gore a ne obrnuto! Hahahaa! - nasmeja se on svojoj bravuroznoj šali.
- Slušaj me bre! - kažem mu - Sedi više i ukratko mi objasni o čemu se radi. Ma bar od mene ne moraš da se plašiš da ću da te prijavim što nisi držao prezentaciju po protokolu.
- Na sledećoj strani opažamo, - odgovara mi on, - da ovaj način prodaje može Vama doneti zaradu koja je u direktno proporcionalnoj vezi sa Vašim učinkom. Morate priznati da se to danas u Srbiji retko sreće!
- Aman čoveče šta prodajete? Kozmetiku? Neke lekovite preperate? Šta?
-Vidim da ste se zainteresovali. - reče ponosno - Šta mislite, koliko Vi možete zaraditi?
- Pojma nemam kad ni ne znam o čemu se radi.
- Nešto Vam nije bilo jasno u prezentaciji? Da se vratimo na piramidu?
- Nemoj, leba ti! Samo ne piramida!
- Niste mi odgovorili, kolika su primanja, po Vašem mišljenju, od ovog posla?
-Direktno proporcionalna mom radnom učinku! - odgovaram besno - Koliko ti zarađuješ?
- Reći ću Vam ovo u poverenju... - osvrnu se oko sebe - Nije politika kuće da ovo pričamo ali vidim da ste zainteresovani... - spušta glas, opet se osvrće – Pet – pauza – stotina - opet pauza - šezdeset! - mrdanje obrvama.
- Čega?
- Izvinite molim Vas, čega?
- Da! Čega? Dinara, evra, dolara...
- Ni jedno, ni drugo ni treće.
- Nego čega?
- Booodoova! - govori značajno - Sve se u našoj kompaniji izračunava u bodovima radi lakšeg obračunavanja.
- Pa koliko vredi jedan bod?
- Jednostavno je. Ako Vi u svom lancu imate, recimo, sedam ljudi, bodni indeks iznosi četiri posto manje od onog ko ima petnaest. Ako ste u razredu ''Srebrne jednostruke dijamantske krune'' - pokaza značku - onda na onih četiri procenata dodajete indeks sedam koma dva s tim, da na svaki postotak dodajete po četvrtinu prebačene kvote od prošlog meseca tako da vaš bod iznosi ravno jedan bod i sedam dvanaestina više nego nekom iz razreda ''Bronzane trostruke rubinske krune''.
- Aaahaaa... Sad mi je potpuno jasno. - slagah ga samo da me ne bi i dalje davio.
- Pa kažem Vam da je lako! Čudo jedno kako svi brzo shvate a meni su trebale nedelje.
- Ej, druže, koliko će ovo da traje? Pretvori se, leba ti, u onog starog!
- Vidite ovaj dijagram? On predstavlja spiralu koja se širi prema vrhu. Na dnu spirale ste Vi a bodovi svih ostalih koje uključite u lanac se slivaju ka vama! Obratite pažnju sad! - podskoči, sav u vatri - Ako recimo, neki od vaših podređenih započne svoju spiralu, opet se ogromna količina bodova sliva, sliva, sliva... hop, hop, hop... pravo na Vaš konto.
- Hoću li konačno saznati šta prodaješ?
- Takođe, naša kompanija, kao retko koja, brine o svojim zaposlenima. Organizuje seminare, prezentacije i usavršavanja...
- Dosta mi je ovoga! Ma da prodajete automobil na česmovaču ne-ću! Neću!
- ...Bez kojih nema ni pomisli o daljem napredovanju u ovom poslu. A sad da pređemo na sam proizvod, bez koga se ne može zamisliti ni jedno moderno domaćinsvo. Koliko puta ste se opekli o vruću supu ili čorbu?
- Ni zamisliti ne mogu!
- Ovaj revolucioni dizajn, proveren u našim institutima koji zapošljavaju najeminentnije stručnjake iz sveta mikroelektronike i transdefekata, je potpuno zdrav i siguran za rukovanje. Pa njega, haha, mogu koristiti čak i deca posle svega nekoliko dana privikavanja!
Ni sam ne znam kako, već sam držao u ruci kašiku za čiju je dršku bio prikačen mali ventilator koji, pretpostavljam, duva vazduh na sadržaj kašike.
- Nema duvanja, nema srkanja... Kultura, kultura, gospodine moj! - oduševljavao se.
- Šta... Kako je ovo... Ikom palo na pamet? - slušao sam zviždanje malog ventilatora - Koliko košta?
- Tri stotine dvadeset evra komplet od četitri kašike! - kvaka 22 - Ako se učlanite u lanac, automatski dobijate trideset posto popusta! Ko će drugi da vam pokloni sto evra? Niko samo naša kompanija! Plus!!! Ako kupite komplet za šest osoba, besplatno dobijate ovu nadaleko čuvenu kremu ''Hemolips''! Krema sastavljena isključivo od prirodnih sastojaka dobijenih iz sintetičkog kaučuka i reciklirane pet ambalaže. Ispitana na stotinama zadovoljnih dobrovoljaca, otkriveno je da opšte povoljno deluje na organizam a najbolji rezultati su postignuti kod tretmana ispucalih usta i hemoroida. Eto, mojoj baki su potpuno izlečili hemoroide i toliko je zadovoljna da ne može prosto da se odvoji od ''Hemolipsa''. Jedva sam joj oteo i doneo Vama na probu. Namažite usta, slobodno, neće baka znati, osetićete aromu bosiljka!
- Ja sam baš na bosiljak alergičan! - jedva izgovorih usled napada mučnine.
- Šteta. Osetili bi sitna zrna livačkog peska kako skidaju mrtvi sloj kože.
- Nisam zainteresovan, stvarno! Bolje sedi, daj da više pričamo o nečem drugom.
- Naravno, daj da popričamo malo o Vašem poslu. Kolika Vam je plata? Koliko radite? Ceo dan? Jel tako?
- Ma da! Nekad nemam ni nedelju, a plata, sramota me i da kažem.
- Pa kako onda niste zainteresovani? Sam svoj šef! To pod jedan! Pod dva, neograničene mogućnosti napredovanja! Eto, ja sam počeo od ''Bronzane zvezde trećeg reda'' a vidi me sad!'' Srebrna jednostruka dijamantska kruna''! Bili ste u vojsci?
- Jesam. I tamo kažu ima mogućnosti za sigurno napredovanje ali hvala lepo.
- Znate li koji bih bio čin?
- Zaista ne znam i već mi ideš na živce sa tim poslom, prezentacijom i persiranjem iako sam ti sto puta rekao da nisam zainteresovan.
- Bio bih pukovnik!
- Ih! Ni manje ni više!
- Da, da! I Vi bi vrlo lako dogurali bar do ''Platinaste zvezde drugog reda'' samo treba da odlučite hoćete li živeti kao i do sad ili hoćete da stupite u našu kompaniju, koja Vam omogućava klizno radno vreme, čiste ruke, putovanja, usavršavanja...
- Firma ti je kupila odelo? - probudio se Srbin u meni. Pomislio sam, da mi kupe odelo a ja ću da se izvučem pod izgovorom da sam psihički labilan. Čak znam i od koga bih uzeo uverenje. Novo odelo, nije mala stvar!
- Ne! Odelo sam kupio sam.
- ''E, jebi ga!'' - pomislih.
- Eh, gospodine moj... Vi znate da sam pre ovog posla radio u propaloj fabrici, za čije babe zdravlje? Dobijali smo platu sa šest meseci zaostatka i to minimalac. Živeo sam u kući sa bratom, snajkom i dvoje njihove dece, plus moja žena i dete, plus roditelji. A pogledajte me sad! - reče, izbaci jednu nogu napred i pokaza sebe od glave do pete. - Odelce, kravata, ukratko, gospodin čovek koji je zgrabio život!
- Kupio si stan? Alal vera!
- Ma ne! I dalje živim sa bratom i snajkom, plus moja žena i dete, plus roditelji. Ali, moje ambicije su visoke! Svake druge nedelje uplaćujem putovanje na seminare, koji se održavaju u luksuznim hotelima. Bože, kad siđe dvesta, trista gospode i gospođa u konferencijsku salu, svi doterani, kulturni, jer, politika naše kuće je pre svega kultura! - pokaza na lakovane cipele - Obišao sam pola bivše Juge a stvari koje tamo pričaju... Da se čovek naježi. Ima jedan Bosanac, rat mu odneo celo imanje, žena mu ne radi, troje dece... A da ga čuješ! Pravi mesija! Kaže, imao je predrasude prema ovom poslu, nije verovao da može da se zaradi kad ono, mic po mic, zarađuje sad šesnajs' 'iljada bodova! Eeej! Sada opušeno peca pastrmke, posvetio se, kaže, unutrašnjem ja!
- Po tome, samo se članiš, i život počne da ti se smeši.
- Evo šta Vam pruža naša kompanija: za tričavih sto osamdeset eura, koliko košta jedan mobilni telefon, dobijate identifikacioni broj, karticu ovlašćenog menadžera tako da niko ne može da se lažno predstavi kao Vi, promotivni materijal u vidu flajera, kalendara i to ne samo džepnih već i zidnih i iglu za kravatu ''Bronzana zvezda trećeg reda'' koju vratiš kad dobiješ unapređenje.
- Čekaj... Sto osamdeset evra koštaju kalendari, članska karta i značka?
- Ma ne! Značku vraćaš!
- Napolje!
- Ako uplatite svakog meseca četrdesed dva eura, na svaki kupljeni proizvod dobijate dodatni popust od jedanaest procenata! Šta kažete na to?
- Kažem napolje i neću više da ti ponavljam! - krenuo sam da mu otvorim vrata ali nisam stigao ni da ustanem, već me je gledalo tačno među oči crno oko revolvera.
- A ne, ne, ne... - reče i zape oroz - Nikud ni Vi ni ja ne idemo dok se ne završi prezentacija.
- Čekaj bre, stani! Jesi li svestan šta radiš? Skloni mi tu cevinu od očiju, hoćeš da zbog kašika sediš na robiji? - micao sam se prema prozoru i vratima ali me je iskusno oko multi level trgovca pročitalo. Postavio se između mene i svih mogućih puteva bekstva.
- Prvo, to nisu obične kašike, u koje su ljudi duvali još od kamenog doba, već ''Fajn&temp&spuuuuuunss'''! Razumeš? - siktao je kroz zube dok mu je na čelu iskočila vena puna modre krvi. - Drugo, Gđa Mileva, javni tužilac, je preko mene uključena u lanac i već je dogurala do ''Brilijanata na bronzanoj trostrukoj kruni''. Treće, g.Trikotić, načelnik policije u našem gradu, opremio je ceo okružni sekretarijat našim genijalnim kašikama pa je odmah dogurao do ''Zlatne rubinske zvezde''. Da ne govorim o broju svedoka koji će listom potvrditi da sam bio na drugom mestu, samo da bi dobili koji rubinčić na kruni. Pa što da se nerviram ako revolver opali? Dakle, šta ste odlučili? Potpisujete ugovor?
- Bih ja, brate rođeni, ali odakle mi? Ako ćeš da pucaš, ja potpisujem, pa ću uzajmiti od nekog!
- A ne! - reče i prisloni mi hladnu cev na slepoočnicu a samrtna drhtavica mi prelete preko kičme. - Pare mi trebaju odmah!
- Eto ti televizor, i dvd, samo skloni više to čudo od mene!!! - gotov sam da zaplačem.
- Primamo samo keš! Nego, daću ti još jednu šansu.
- Da čujem... - jecam ja.
- Daj mi sedam brojeva telefona od tvojih poznanika i puštam te na miru. Pošteno?
Nisam mu dao sedam nego dvanaest! Birao sam u imeniku sve neke rospije, bivši komšiluk, onog majstora što mi je zamenio pogrešnu poluosovinu pa se pravio posle lud, broj starijeg vodnika Sime, dede sa sprata ispod, koji me je tužio zbog ''prodora vode u njegovo kupatilo'', čak sam potpisao sa kompanijom i ugovor da će doći kod svakog ko bude čitao ovu priču...
Izvinite...