Spavam. Probudim se. Okrenem glavu ulevo i vidim kevu, na stolici do kreveta, kako bulji u mene. Okrenem glavu na desnu stranu i opet vidim kevu koja bulji u mene. Čudno. Zatvorim oči. Spavam. Probudim se. Okrenem glavu ulevo i vidim komšiju policajca na stolici. Bulji u mene. Okrenem glavu na desnu stranu i vidim istog komšiju policajca na stolici. Bulji u mene. Nemoguće, pomislim i zatvorim oči. Zaspim.
    Spavam. U snu otvorim oči i pogledam na desnu stranu. Jasno sunce u prozoru obećava šaren dan.
   Ustajem, oblačim se… Najzad je sve u redu.

   Mora da sam načisto poludeo kad vidim kako ploviš nebom, mirna i spora. Zatečen, počnem da trljam oči, toliko snažno i brzo da od trenja iskočiše iskrice. I ... dobro je. Ipak je to samo oblak koji se kreće ka suncu i smešta me u svoj hlad. Ali ... nešto, medjutim, nije u redu jer ne mogu da prestanem da buljim u njegove sedefne konture što liče na izmuljanu žvakaću gumu.
   Mora da sam poludeo što mislim da su mi se oči zacopale u tu smešnu smedju smesu. Ali one ipak zveraju i ne trepću i izgleda da će u dupljama istrunuti od ljubavi.
   A onda, to čupavo, amorfno stvorenje počinje da se raspada i mokre me kapi za oči po celom telu. I to užasno dugo traje. Pa stane. Kao iz prosečne fraze – probija se sunce. Pokušavam da otkucam izdajnički zahvalne vlažne zenice iz te nesretne nestajuće pojave.
   Žmurim. Žmurim toliko jako da mi se mrak tetovira u beonjače.
   Pa gvirnem.
   Pa razrogačim... jer, mora da sam poludeo čim vidim kako opet ploviš nebom...

   Smrtno sam žudeo da te zagrlim! Smrtno sam žudeo i da te iza zagrljaja obljubim, i da procvetaš, i da nadenemo ime potomku.
   A ti si nestala. Iskrala si se iz jednog divnog jutra i pustila da me dan zatekne samog. Veče već nije verovalo da sam to ja i da sam sam, a da sam živ!
   Kilometri i kilometri su se nadalje klatili pod mojim tabanima, a ništa se nije menjalo. Zime su vejale, stabla listala, ali materija je uzalud kružila: ja sam živeo jedan isti dan! Trideset godina jedan isti dan. Trideset godina se na svetu ništa nije menjalo!
   A onda sam juče čuo da si se vratila.
   I krenuo sam da te nadjem. I našao sam te! U onom istom dvorištu.
   Naravno da se baš nimalo nisi promenila.
   I opet sam smrtno žudeo da te zagrlim!
   I opet sam krenuo da te ljubim...
   Neki ljudi su nas razdvojili...
   Milicija me je odvela...
   Reci mi, kako sam mogao znati da to nisi ti nego tvoja ćerka, kad se na svetu ništa nije menjalo?!

   Dok ležim na plaži i protežem nožne prste, čineći pritom dražesne pokrete palcem, uočavam tufnaste medene pege na koži, koje su se ovog leta razmestile po novim, za njih sasvim neuobičajenim mestima.
   Ne mogu reći da sam preterano zadovoljan njihovim ovogodišnjim rasporedom ali, moram priznati, učinile su to ovog puta sa većom ozbiljnošću, a i evidentan je napredak u pristupu i koordinaciji. To je naročito uočljivo ako se osvrnem na pretprošlo leto kada su se, verovatno zbog mladosti i neiskustva, nalazile u haotičnoj ″šarenoj fazi″!
   Ritam i tonalitet, ovoga leta, značajno su naglašeni, što bespogovorno dokazuje da su dečije bolesti u kreaciji konačno prevaziđene! Najveći pomak, ipak, načinjen je u doslednom, iako sporom, približavanju tradicionalnom. Po svemu sudeći, morao bih biti zadovoljan!
   Ali nisam! Nisam, jer prokleta, jebena mast protiv pega od sunca, koju mažem već treću godinu, izgleda uopste ne deluje!!!

   Ne radujem. Ne rastužujem. Po meni gaze pogledi ne gledajući me. Samo lupnu tupo, odbiju se i urone u tekst. Tekst – stotine crnih crva koje bih mogla da mrzim samo kad za njima ne bih tako strasno čeznula. Želim ih. Da gmižu po meni i golicaju me. Ali oduvek - ništa. Moju pristupačnost otisku svake vrste koriste samo bibliotekarski pečati i gladni, umašćeni palčevi. I naravno, ovlaženi kažiprsti. Kao da sam vagina a ne margina. Nije li otužno upijati bale dok tekst mami suze?
   Neko bi mogao reći da je i moja uloga važna, nezamenljiva! Odvratno. Takve gluposti mogu pasti na um samo onima zadojenim tekstizmom, pička li im materina. Ja hoću da se po meni piše! Da sam sasvim ispunjena velikim i malim slovima, zarezima, tačkama... Hoću da sva progovorim. Da sam čitljiva. Ne priznajem za inventar samo imbecilne geometrijske ukrase niti bednu brojku. Neću da sam računljiva. Hoću da se pogled udubljenog čitaoca toliko zanese čitajući me da sklizne sa ivice lista i padne.
   Uzalud. Štamparski um će, izgleda, zauvek ostati ograničen belinom. Čini mi se da ne preostaje ništa drugo nego da se oslonim na one kreativnije koji dođu nakon štampara. Na žvrljatore i crtače malenih srca ispunjenih imenima. Na dopisivače sarkastičnih zapažanja i zajebante koji na prvoj strani napišu ko je ubica. Oni su mi izvor šarenila. Oni čine moj bunt.
   Neutešno, ali sve je bolje od fabričke boje papira. Moje mučne boje.