|  |
ISTINA O ODISEJU
Nikad se nije vratio kući.
Ostao je na ostrvu sirena.
Pesma što ga je zarobila
beše zapravo
unutarnji glas
tek probuđene ljubavi
prema sebi,
Zamoren pobedama,
opijen slavom,
osetio je naglu,
paničnu bojazan
od košmara svakodnevice
i odlučio
da se nikada ne vrati.
PROMETEJ
Prikovani za stenu
vlastite taštine
proklinjemo vatru
koja raskrinkava
u ljubav prema ljudima
prerušeno samoljublje.
Uzalud dozivamo Had
neumeća.
Orao savesti
kljuje nam utrobu.
BLESAK NOSTALGIJE
Otrgla se na tren
tišini i zaboravu svakodnevice.
Doplovila mi krvotokom
iz daljine
zemlja moje čežnje.
Čujem je u prozračnoj magli.
Vidim
lipe šum
pev zrikavca
prsku oraha
A onda
sve opet je tišina,
kad sneg padne
po putevima,
krovovima
i po mojoj duši.
DODIR
Odjekne izvan svih
čula i dovrši ga
bol.
Svo moje
življenje u njemu
prebiva.
Obdaruje me
vremenom i čežnjom.
Nastavi da se
događa i iza prstiju.
Zavidim mu na toj moći.
On me jedini od
noći odvaja i
prvi samoću
razjeda.
Ima moć da bude
tuđ
a rađa me.
****
Pesma je
istarska obala
i reč
koja me traži.
Stena isklesana
bistrinom dna,
vetrom
u školjci
zaspalim. |
|
Povratak na vrh stranice |
|
