Prolazio sam kroz tunel pored trgovinskog centra. Imao sam plan da se ušljakam kod drugara, i pogledam jedan zombi horor iz osamdesetih godina. Bila je subota uveče. Video sam malog psa lutalicu kako baulja pogubljeno, i kako je umočen u neku kaljugu…
Negde pored tunela stao sam jer sam udario nogu u neku bankinu na zemlji. Jauknuo sam od bola. Imao sam utisak da sam gadno udario prst. I, bio sam u pravu…
Pozvonio sam kod druga na interfon. Nije ga bilo. Ko zna gde je otišao?! Ili nije čuo, jer je spavao…
Krenuo sam nazad kroz tunel, i opet video malog psa kako traži nešto da baci u svoju njušku i pojede. Mali, pufnasti pas…
Video sam devojku u dugim crnim čizmama, sa crnom kosom i velikim crvenim usnama… dolazila je prema meni u crnom kaputu…
Bila je visoka, i jaka. Velika crna vunena kapa bila je na njenoj glavi.
Stala je, i gledala u mene.
Prišla mi je, i upitala da li me poznaje. Nisam mogao da odgovorim tačno jer je i ona meni bila poznata od negde…
Kada je upitala da pođem sa njom na crno vino, i kada sam joj odgovorio “hoću!”, kao da je nešto iz mene progovorilo to nešto, a ne ja…
Hodao sam sa njom kroz park. Preko lišća i grana popucalih i starih, i gomile blata… ušli smo u veliki klub i popeli se na sprat. Mala konobarica sa ljubičastom kosom nam je donela dve čaše pune crnog vina…
Devojka je skinula crnu kapu, i stavila je na sto…
Imala je neku čudnu ogrlicu oko vrata koja joj je lepo stajala, i velike i jake zube…
- Ne moraš mi kazati svoje ime jer ja znam sve - rekla je pijući vino, i oči su joj se zasjajile tako jako kako nikad nisam video.
Kao da je u svakom oku eksplodirala jedna bomba ili tona dinamita.
Izvadila je svesku punu pesama i priča. Bilo je i puno lepih crteža.
Za oko mi je zapala priča o momku koji radi kao radnik u fabrici cipela. On shvata da ne može više da radi u toj fabrici jer nema snage i brzine da bi vuglio teret koji je nosio, i da mu je muka. Momak u beloj majici daje otkaz. Pljuje na zemlju kada izlazi iz fabrike, i ide kod drugara da se napije… hej, pa to sam ja sve tako uradio…
još više se nasmejala, i sada sam video da joj oči više nisu crne nego plave. I to plave kakve nikada nisam video…
rekla je da je videla, iako nije bila tamo, kako dajem otkaz i bežim iz fabrike, i kako je čitala moje neobjavljene pesme, i ulazila u moje snove…
naručila je još vina. Osetio sam kako mi stomak gori od vina.
Htela je da prošetam sa njom ispod mosta, pored reke, i da odem u stari deo grada sa njom. Nešto mi se nije išlo, ali sam rekao “da”, opet.
Kada smo izašli iz kluba, uzela mi je ruku. Osetio sam kako mi čudna energija prelazi u dušu iz njenog tela.
Držao sam tu tamnu princezu za ruku, i šetao kroz gomilu grafita, polomljenih flaša i malenih pasa lutalica koji su bauljali…
Osetio sam kako mi oštar bol para ruku. Krv je procurela.
U mojoj ruci nije bila ruka lepe, crne devojke već šapa nečeg malog i pufnastog…
mala crna maca me je ogrebala, i zbrisala u mrak. Video sam njene svetle žute oči u mraku…
Krv je curela. Došao sam kući, i zavio ruku…
Seo sam za sto, i počeo da pišem. Na polici iznad mene bila je mala crna pufnsta mačka, i gledala me.
Nisam se uplašio jer sam znao ko je to…
Gledala me je i ćutala. Mali nezvani gost…
Sedeo sam, i stukao još jednu bocu vina sa mračnom damom.
Znao sam da sam sad u nekom njenom svetu, i da sam zakoračio sa druge strane. U meni nepoznatu dimenziju magije i strasti, i mnogo čega još…

   Napolju je bilo prokleto vreme, i ja sam kontao da ću umreti. U potkrovlju nisam imao klima-uređaj, a bilo je pedeset stepeni..
Kada sam bio mlađi, nije bilo takvih zanimljivih dešavanja kao što je, na primer, bal darkerki.
Tada se masa delila na one koji idu na odvratna dizelaška mesta, i one koji su ostajali na ulici, i slušali underground bendove. Bendove koji, danas, više i nisu underground jer sve ima da se skine sa neta… proklete devedesete!
Hteo sam da idem na bal dark-gothic ekipe, i vidim šta nove generacije slušaju, kako se oblače, ponašaju…
Obukao sam leviske iz “89 koje sam dobio od nekog kada sam bio klinac, i crnu majicu. Onu običnu, socijalnu koju sam kupio za 150 dinara u radnji gde se prodaje roba sa carine. Prava ultra trash socijala!
Sve su mi pantalone bile sa skraćenim nogavicama. Jedino su ove bile izuzetak jer su takve bile blago retardirane, te su mi baš takve bile gotivne.
Kroz centar sam išao besno i pijano.
Ulaz kroz tunel vodio je u klub sa žurkom malih darkera.
Dva ćelava tipa, bivši skinhedi, stajali su na ulazu. Pustili su me bez dinara.
Uđoh unutra. Lik sa dredovima i organizator su bile unutra, i još dve devojke koje su bile organizatorke.
Bilo je i jedno šezdeset klinki: malih, jedrih i lepih… a muzika? Nije to bio “bauhaus” ili onaj debeli retos smith iz “the cure” već mnogo bendova koje nikada ranije nisam čuo. No, nije bitno!
Pio sam pivo i otpadao u uglu, a ribe su plesale! Bilo je lepo videti toliko riba u crnom. Danas klinci imaju tu neku slobodu izbora, što je super.
Neka klinka me je plešući dogurala do zida. Ponekad se osećam pogubljen jer sam devetnaest godina stariji od tih ljudi. No, ni to nije bitno.
Ako čovek ne izda ideje iz mladosti, onda je to odlično. Puno likova koje sam poznavao je napustilo sve ono što su bili… fakultet, brak, posao… fuj!
Nedaleko su bili kafići sa šabanima, ćelavim crnogorcima i malim sponzorušama. Tamo su često izbijale tuče. Ovde do toga nije moglo doći.
Bez obzira na buku, osećao se mir u vazduhu. Nije bilo prštanja, negativne energije…
Kada sam izašao iz kluba, uputio sam se na maskenbal u Oblkomov, u baštu.
Tu sam video jednu otkačenu devojku koja je izgledala kao da je al kaponeova riba. Nešto smo spikali, ali je taj party ličio na bal razmaženih snobova… fuj!!!
Bilo mi je muka. Legao sam da spavam u svoju skromnu sobu.
Napolju je počela frka. Pijani taksisti su se potukli u dvorištu. Cika, lomljava, haos… ne možeš zaspati i da hoćeš.
A uskoro će zora. Radni narod će na posao u kolonama, u plavim autobusima…
Veliki sablasni mesec je sijao nad gradom.

Povratak na vrh stranice