|  |
ODLOMAK IZ KNJIGE "HAJKA"
Lavežom me poziva
u šetnju
tesno mu je i
mojoj koži
kroz njegove oci
vidim zvezde
(osecam nemir lovca
koji dugo nije trcao za senkom)
besposleni ocnjaci
mesec ujedaju
kidaju
po hiljaditi put
žderuci meso
svetlosti i tame
on odgriza sopstvene šape
i jede sebe
nezasito
halapljivo
Glad
u duši
u krvi
mišicima
glad
koja te goni
preko pustinja
tundri
ledenih planina
do neba
i dalje
i dalje
da se izgubiš
postajuci i sam
neizrecivo
nenasluceno
i nevideno
Trciš
i prostor
se gomila
iza nogu
i vreme
je ubrzano
i misli
prosecaju
put
u tkivu
vaseljene
i struje
jezici
gradove
ljudski pogledi
a tvoja brzina
je prešla prag
merljivosti
I ti si sada
i svuda
ne micuci
Ubrzanje
lomi kosti
misli spržene
otpadaju
sagoreva
sve
na putu
sabijenom
u tacku
samo plameni trag
cuva obrise
U krvi
divlje komešanje
hladan vazduh
izmedu ocnjaka
klizi
besan
kidišem na senku
Secanja grizem
kao staru kožu
Izmedu stenja
razmrvljenog
kroz paru
kovitlac
plamenih ruku
preko železa
ispucalog
zveketavog
u skokovima
dolazi
zgureno
iskeženo
nešto
Zviždeci
tela
promicu tamom
trenje ubija
cepa meso
i železo
daleko
trcimo
ja i moje telo
prostor parajuci
kao secivom |
|
Povratak na vrh stranice |
|
