Raširila je stolnjak ka njemu, video je to meko, plavo tkanje i rupu u sredini od nečijeg pobeglog žara cigarete. Tako prijatna i vešta izrada u tankim prstima, nažuljanim godinama rada, osetio je tu sliku spontano, na najpoželjniji mogući način.
Izvadio je upaljač i kresnuo ga, zapalio cigaretu pred njenim licem, dunuo dim suprotno od stolnjaka.
-Daj mi ga - rekla je.
Oslonio se vrhovima prstiju leve ruke na sto i nehajnim pokretom bacio upaljač ka njoj. Renata ga je ščepala u vazduhu. Osetio je kap znoja koja se slivala preko slepoočnice, nastalu dok je preko krova ulazio u kuću, iskazanu tek sada. Renata je suzila očne kapke i oštro zurila u njegovo lice. Vazduh među njima je dobio boju. Nikada nije dotakla nešto ovakvo i sada ga nevešto steže u šaci ne ispuštajući stolnjak.
Otvorio je usta da nešto kaže ali ih je radi predostrožnosti ipak zatvorio. Jezikom je oblizao suve usne i osetio ritam otkucaja njenog srca.
-Kaži mi zašto si ovde?
Načinio je nagao korak unazad. Stolnjak je ispao iz njenih prstiju sasvim obično pavši na pod, zastenjala je i šaka stegnuta oko upaljača se odmakla unazad.
-Kaži mi-ponovila je.
-Zar je to bitno?
Renata je skočila ka njemu. Delovala je preteće. Prekrstio je ruke i seo u stolicu. Njena kosa je meko padala niz ramena. Linije vrata su pretile da ga opčine. Pogledao je u pod. Ispustila je upaljač pred njega. Njeno lice je sada bilo crveno, dahtala je uzbuđeno. Niz njegovo lice se slivalo sve više znoja. Poželeo je da joj iskaže svoje osećanje ali je znao da bi ga glas izdao.
-Da li ti je vruće? - pitala je.
-Jeste - rekao je.
Podigla ga je, svukla mu kaput i vratila ga na stolicu. Osetila je teksturu pod prstima. Plakala je. Uzeo je upaljač sa poda i pružio joj. Uzela ga je. Okrenula se. Posmatrao je obrise njenih snažnih leđa. Mirisali su na kišu . Ugasio je cigaretu o stolnjak. Ustao je.
-Nemoj - rekla je.
Seo je. Napolju duva vetar i raznosi kišu po prozorima. Kuća se blago ljulja. Vadi novu cigaretu i zuri u njena leđa. Nakon nekog vremena, ona se okreće.

- Puno je prošlo, druže.
- Osam godina.
- Ne mogu da verujem da te ponovo vidim. Kad si se vratio?
- Stigao sam juče. Našao sam neku sobicu u Medakoviću. Nije loša. Rekoh da dođem da te vidim.
- Upadaj onda, šta stojiš na vratima.
- Pivo, jel tako?
- Ne pijem više.
- Odkad to?
- Promenile su se stvari. Prestao sam i da pušim, više ne jedem meso, duže spavam.
- Ti si spavao po tri sata noću. Mada mi ne deluješ svežije nego ranije.
- Mnogo toga se promenilo.
- Pa, pričaj mi. Šta se to dešavalo preko grane. Ja sam sve mislio da si namlatio neku opasnu lovu pa te boli patka za Beograd.
- Pričaću ti ali reci prvo ti, šta se dešava kod tebe.
M.
Zvala se Emili. Dolazila je iz Pariza da razgleda Beograd, volela ga je valjda. Dolazila je više puta pre nego što me je upoznala, a taj jedan put je ostala dugo. Sa mnom ili zbog mene, to mi nikada neće biti jasno. Mislio sam da ćemo se venčati. Učio sam francuski, čak sam krišom išao na časove kod neke babe. Jednog jutra je nestala. Na stolu sam našao cedulju, ali se više ne sećam šta je na njoj pisalo.
S.
Ja sam se oženio. Ime - Elvira. Isto došljakinja kao i ja.
M.
Posle sam stvorio jednu fantaziju koja se ponavljala godinama. Zamišljao sam kako iz kreveta, umesto mene, ustaje drugi ja i živi moj život. Ide na posao, priča sa prijateljima, održava, tako, neke odnose, ženi se dobrom ženom, ima decu i jednom nedeljno uplaćuje dvadeset listića za loto. Gleda loto u nedelju i nada se. Ja nastavljam da spavam. Drugi ja, u nekom trenutku, proširuje kuću a sobu u kojoj sam zaključava i ograđuje zidovima.
S.
Elvira je bila pobožna. Katolikinja. Prihvatio sam sve to. Išao sam sa njom u crkvu, molio se Bogu, poverovao u bibliju. Krstio sam se sa dva prsta.
M.
Tucali smo se pet puta dnevno punih godinu dana. Zvala je to „prosečna doza za mladu ženu“. Budio sam se ujutru a ona je već bila na meni, izvijala se kao pomahnitala. Nekada bi mi stavila jastuk na lice kao da želi da me uguši.
S.
Molio sam se sedam puta dnevno. Dva puta, ujutru i oko 4, u crkvi i pet puta kod kuće. Mislio sam da je Bog milostiv i da molitvama pokazujem koliko sam mu veran i koliko naklonosti zaslužujem. Da je prošlost nestala.
M.
Razmišljao sam dugo o teoriji haosa. Pokušavao sam da utvrdim svoje mesto na svetu. Poverovao sam da mojim životom upravlja skup slučajnih događaja na koje nisam u stanju da utičem. Nisam umeo nikog da krivim. A ljudi su sebična bića. Zar ne?
S.
Kada sam ostao sam, Bog mi je šaputao noću. Nisam se razumeo u krivicu, znao sam da postoji ali nije bila moja. Nisam verovao u ono da je „ljudski grešiti“ pa sam iz ljubavi preuzeo teret na sebe. Bog je počinjao bivati glasan. Dešavalo se da po nekoliko noći ne spavam. Govorio mi je užasne stvari.
M.
Našao sam se na Adi kao prodavac sladoleda. Podivljao sam. Posmatrao sam devojke i žene. Žudeo za njihovim oblinama. Zamišljao sam kako ležu na mene, kako im ližem mišice, stomake, kako se spuštam niže i ujedam ih za butine. Zračio sam. Svako veče sam dovodio kući drugu. Nijedna me nije shvatila ozbiljno, taman toliko koliko ja nisam njih shvatao kao stvarne osobe. Mnoge su zvale ponovo ali uglavnom nisam dizao slušalicu.
S. Elvira je, kao pobožna osoba, žmurila dok smo pravili dete. Mislila je da sam nevin kao što je i ona bila. Ništa nije znala a ja sam živeo ulogu novog života. Samo jednom sam se napio dok sam bio sa njom. Ležao sam na podu a ona je klečala, plakala i molila se nad mojom glavom. Molila se na nemačkom.
M.
Leta 2005 - te sam upisao fakultet u trideset drugoj godini.
S.
Leta 2005 - te sam dao otkaz na poslu. Radio sam u fabrici u Minhenu, bio sam šef pogona za izradu prenosnika i pomoćnik glavnog projektanta. Brat jednog od vlasnika je doneo neku mašinu iz Juge. Dali su mi je da je popravim pošto sam jedini imao nekog iskustva sa njima. Otvorio sam je a unutra je sve bilo puno dlaka. Sedih, crnih stidnih dlaka, plavih tankih. Dotakao sam to prstima i počeo da povraćam, zatim i pao u nesvest. U bolnici su mi rekli da imam sidu.
M.
Napustio sam fakultet i odlučio da odem u Pariz, ali mi nisu dali vizu. Radim u Mekdonaldsu. Do sada sam rekao „Dobar dan. Izvolite“ oko 5ooo puta.
S.
Elvira me je prevarila kod nje u firmi. Priznala mi je. Pobožna Elvira. Sve sam oprostio. Poverovao sam da će se stvari nekako rešiti. Onda je neko kinuo.
- Sećaš se ametista?
- Posao koji nam je namestio Miki, upad u vilu „Milena“?
- Da.
- Sećam se.
- Dobili smo po dve hiljade maraka svaki.
- Aha. Bila je to dobra para tad.
- A kamen, kakav je tek on bio. Nema para koje mogu to da pokriju.
- Najveći jebeni dragulj koji sam ikada video.
- Bacili smo ga preko ograde mosta u Savu, sećaš se.
- Da. Nije bilo načina da ga podelimo.

Kapetan klizi u prostoriju. Pipci koji lelujaju oko njegovog tela jasno zrače autoritetom.
- Izveštaj - dreknuo je.
„Izveštaj“, začuo se žamor i iz grupe vanzemaljaca je izguran jedan omanji čiji je površinski crvenkasti preliv pokazivao uznemirenost.
- Izveštaj? Naravno. He he, pa ovaj, vidite, pokušali smo kvantizaciju poludijagonalnog fl...
- Izveštaj! - dreknu kapetan.
- Ništa gospodine - reče stvor.
- Baš ništa?
- Ovaj.. baš ništa.
Kapetan je kliznuo do nečega nalik stolu iznad koga je bio povezan splet cevčica, staklića i predajnika. Na površini se nalazila prazna čaša od jogurta, nakrivljena pod izvesno napaćenim uglom.
-Ispustite zrak B228!
-Kapetane, probali smo to- čuo se glas iz grupe.
-Opet!
Blesnula je tečna, plava svetlost, prekrila čašu odmah potom iščezavši.
-Promene?
-Ne kapetane.
-Da ponovimo još jednom šta znamo. Ti! Istupi!
Stolu je prišlo biće koje je u pipcima držalo nekoliko želatinastih instrumenata.
-Dakle! Fosili pronađeni u sistemu M23, planeta sektora 5.
-Oživeli smo ih iz trećeg pokušaja, tehnikom R69T.
-Sektor 11.
-Njih smo uspeli iz prvog puta.
-A koliko puta ste pokušali sa ovim iz sektora 2.
-Ravno 869 puta svim raspoloživim, tj. poznatim tehnikama.
-I ništa.
-Ništa gospodine.
-A sasvim je sigurno da nisu nastali prirodnim putem.
-O, oni moraju biti produkt veštačke evolucije. Sasvim smo ubeđeni. Prevazišli su organsku funkcionalnost, u potpunosti ovladali energijom, načinili svoja tela tako da ne budu razgradljiva i prevazišli prirodu. Veoma napredno. Vidite- biće je uzelo čašu i okrenulo dno ka gore- verujemo da se ovo specifično biće kretalo tako što je kroz otvor ispuštalo teta- energiju i koristeći vazdušne struje klizilo nad površinom planete prikupljajući informacije. To je, po našoj pretpostavci čak i zastarelo biće. Vidite ovo- reče vadeći flašicu od koka- kole- ovo je razvijeniji primerak. Ima sasvim mali otvor radi uštede energije.
-A mene kao interesuju vaše pretpostavke.
-Ovaj.. ali gospodine.
-Tišina!
-Da, gospodine.
-I cela planeta je prekrivena njima.
-Svaki svemirski milimetar gospodine. Verujemo da su izumrli zbog prenaseljenosti.
Kapetan je ćutao neko vreme zamišljeno mašući centralnim pipkom.
-Postavite sledeći primerak!
Na ulazu se pojavio vanzemaljac koji je u pipku držao barbiku.
-Kapetane! Sa ovim ćemo sigurno imati više sreće. Vidite, ima pipke kao i mi samo što ih je manje.