|  |
ŽENA
Uzeše je i odneše
daleko na rukama,
po vetru i kiši,
bez opiranja
ne pokaza čak ni zube,
samo suze leteše joj
u rekama ka večnosti.
Baciše je u blato
želeći da je pokažu!
A ona ostade bela
i ne pokaza zube.
Njena želja bila je:
„Razmaknite mi oblake“.
Oni se okrenuše i umreše
ne znajući istinu.
DANAS SE SPUŠTAM
Danas se spuštam
stepenik niže,
puštam ruke u vetar,
hvatam maglu.
Okrećem leđa tebi!
Odlazim svojim ljudima – lažima
što sudbinu traže
po tuđim džepovima,
isprevrtanu, izgužvanu
i dotrajalu.
A imaju mapu!
NA ČELU TI PONEKAD VIDIM BORE
Na čelu ti ponekad vidim bore,
od rata svakodnevnog
protivnika slabih.
Uveče umorno odlažeš sablje,
Napoleonu u tebi
niko se ne klanja.
Možda ja slavu ću ti dati.
Ostani protivnik moj!
RADOST JE MOJA TAKO BLIZU
Radost je moja tako blizu
svečanom otkrovenju,
trnci od trenutaka istine
nalaze svoj put nenadano.
Kada si blizu, pršte sunovratno
od zemlje ka nebu.
Svetlosti moja
iz kolevke jutra iznesena,
moj dan je bremenit tvojim,
kao plava jutra plavim zvezdama.
I zemlja vodi ljubav sa mesecom,
svetovi se vole!
TI SE NIKADA
Ti se nikada nećeš probuditi
u mojim zahuktalim snovima
koje čuvam u jastucima
perjanih zvezda.
U mojoj postelji
živih sunčevih iglica
pronašao bi nemir koji spava
sa nogama vezanim
u čvorove zamršenih želja.
Kako bi se odmorio?
U gustim vrbovim šumama
mojih opsena
ja čuvam za tebe
carstvo običnog dana! |
|
Povratak na vrh stranice |
|
