|  |
KAO IZ RAFALA
Čujem galop konja...
Stižu!
Bežite!
Saseći će sve za tili ćas.
Biće gotovo za tren oka.
Bez ožiljka, rana, patnje...
Bože,
Šta smo ti zgrešili?
Zar mi,
koji smo ti se molili i prinosili žrtve?
Oni koji hule na tvoje ime
gazeći po svetinjama,
pustaš na slobodu!
Pravda?
Pravda!
Nema je!
Sačuvaj grešnike,
a nas spali.
Sprži kao vrelo ulje čovekovo plavo oko.
Plavo,
kao nebo, kao sloboda.
Plavlje od svega,
a ipak crno.
Kao mrak,
ambis,
zemlja crnica...
Pomahnitala masa juri ka zaleđenom suncu.
Kula od karata se rasturila.
Kasno je,
već su stigli...
Nećemo se opirati.
Ni naći preci to nisu činili.
Srešćemo se sa njima u tom drugom,
kažu, paralelnom svetu.
KLICA PONORA
Tvoja mržnja
prelila je bure
u kome se godinama taložila.
Kako su tvoja deca rasla,
tako se talog gorčine lepio na njihova lica.
Prokletstvo,
prožeto ljubomorom i patnjom,
osećaju sada tvoje unuke.
I kao u narodnim pesmama,
ni sreće,
ni poroda nemaju!
Šta zgreši, samotnice?
Pustila si da im izvor tvog bola
dotakne članke i dopre do grla.
Jedna je ogrnuta velom paučine,
druga senkom magle.
Device su,
dok ljudi hodaju razorenim ulicama njihovih tela.
Bludnice,
kad pomažu nezahvalnima.
Usta im puna užarene prašine,
venama teče zarđalo gvožđe,
na plućima ožiljci sečiva.
Prozračno bogatstvo prikriva nemaštinu.
Kletva tebi namenjena,
nad njima se nadvila.
Zloslutnik se oglašava.
Vreme je...
PRESEČENI ZID
Nosi nemir u sebi kao kakav beleg.
I neizmerno razočarenje...
Ko zna kakva je nevolja snašla te ne veruje ljudima.
Sumanuta,
od bola slomljena,
paradira moždanim vijugama.
Traži prošlost u prošlosti.
Ište od Boga ukradene joj godine.
Vreme drži oštricu na vratu,
umor sputava poklekle joj noge,
a tuga kao pelen pada na izborane usne.
Na licu prerano ostarele devojke,
lepi se prastari san.
Do sada,
isanjan je, kaže, osamstotridesetpet puta.
Jednom je čak pokušala da ga ubije u sebi.
Bacila ga u bunar svoje duše i stavila poklopac.
Umesto da se udavi,
vratio se sa svojim blizancem.
Tako je od bare,
napravila gnusno more
u kojem je mogla svakog časa da se utopi.
Naizgled,
dobro smišljen plan,
pretvorio se u satiru.
Dugo je posle toga,
kamenovala pejzaž svoje otuđenosti.
A onda...
Dogodilo se čudo...
Dobra vila ili ko već,
sažalio se i njene muke odneo negde drugde.
Senke je više ne prate.
Truli glas demona ne čuje.
Zazire samo do ljudi...
Od žena zlobnih... |
|
Povratak na vrh stranice |
|
